Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pobijanom pravnosnažnom presudom je isplata uvećane plate po osnovu naknade troškova rada i boravka na terenu (terenski dodatak), u periodu od 01.11.2021. godine do 01.11.2024. godine. Imajući u vidu vrstu spora, sadržinu tražene sudske zaštite, kao i način presuđenja i razloge za usvajanje tužbenog zahteva, o o zahtevanoj naknadi tužilje nižestepeni sudovi su odlučili uz primenu odgovarajućih odredbi materijalnog prava Zakona o policiji, Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenike i Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe. Pobijana drugostepena presuda doneta je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim u odlukama Vrhovnog suda i Vrhovnog kasacionog suda u kojima je odlučivano u predmetima sa istim ili bitno sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, i presuđenjem u ovoj parnici nije odstupljeno od sudske prakse, u kojoj je raspravljeno pitanje prava policajaca i ovlašćenih službenih lica na uvećanu platu za terenski dodatak. Pored toga, tužena nije uz reviziju dostavila pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Iz navedenih razloga, nisu ispunjeni uslovi da se u ovoj pravnoj stvari prihvati odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, zbog čega je na osnovu člana 404. ZPP, Vrhovni sud odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

U parnicama iz radnih odnosa, prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se u takvim parnicama tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, kao što je reč u ovom slučaju, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, kojom je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 01.11.2024. godine. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 101.168,46 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, Vrhovni sud je ocenio da revizija tužene nije dozvoljena, pa je primenom člana 413. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković