Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž1 3775/14 od 26.11.2014. godine preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu tako što je tužbeni zahtev odbio kao neosnovan, a tužioca obavezao da tuženoj Republici Srbiji – Ministarstvu odbrane - VP 8927-4 Niš na ime troškova parničnog postupka isplati 361.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11... 55/14), koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog Zakona, i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. istog zakona, na koju se revizijom neosnovano ukazuje. Pobijana odluka je jasna, potpuna i neprotivrečna, sadrži razloge o bitnim činjenicama, a dati razlozi saglasni su izvedenim dokazima, pa presuda nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene kao profesionalno vojno lice, po struci pilot, u činu majora. Prilikom odlaska na posao 19.10.2005. godine, oko 06,50 časova ujutru, tužilac je teže povređen u saobraćajnoj nezgodi, do koje je došlo kada je putničko vozilo koje se kretalo u istom smeru udarilo u bicikl kojim je upravljao tužilac. Tužilac je od udarca pao na zemlju i ostao priklješten između prednjeg branika vozila i asfalta. U prekršajnom postupku koji je vođen povodom saobraćajne nezgode utvrđeno je da je nezgodu prouzrokovao tužilac, tako što je upravljajući biciklom iz desne saobraćajne trake, kojom se do tada kretao, nepropisno prešao u levu saobraćajnu traku, čime je primorao vozača putničkog vozila koje se kretalo levom saobraćajnom trakom u istom smeru da skrene i udari u metalni stub, a zatim se odbije i udari u bicikl. Zbog događaja od 19.10.2005. godine tužilac je rešenjem Up 01-22716705 od 10.10.2006. godine oglašen prekršajno odgovornim. Od povreda zadobijenih u udesu tužilac je u početku neadekvatno lečen, jer prilikom pružanja prve pomoći nije uočeno da je tužiocu prelomljen prvi slabinski pršljen. Prelom slabinskog pršljena je prvi put konstatovan 03.11.2005. godine, a u dotadašnjem toku oporavka tužiocu su samo delimično sanirane povrede u vidu razderine potiljačnog predela glave i nagnječenja slabinske regije. U januaru 2006. godine tužilac je hospitalizovan na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, ali se od operativnog lečenja tužioca odustalo zbog ranije postojeće bolesti - trombocitopenije. Veštačenjem od strane veštaka medicinske struke je utvrđeno da je zbog neblagovremenog dijagnostikovanja i neadektvanog lečenja tužiočevih povreda, zadobijenih u saobraćajnoj nezgodi došlo do pogoršanja zdravlja tužioca, što je onemogućilo i primenu operativne metode lečenja koja bi, da je pravovremeno izvršena, umnogome mogla da pomogne tužiocu i poštedi ga bolova i daljeg pogoršanja zdravlja. Usled zadobijenih povreda tužilac je trpeo fizičke bolove i strah, a njegova životna aktivnost je trajno umanjena. Nadležna vojnolekarska komisija tužene je utvrdila da je tužilac trajno nesposoban za vojnu službu, te mu je počev od 01.01.2007. godine priznato pravo na invalidsku penziju. Ekonomsko- finansijskim veštačenjem utvrđena je visina razlike između invalidske penzije koju je tužilac primao u spornom periodu i pune zarade koju bi ostvarivao da je nastavio da radi.

Polazeći od činjenice da je tužilac povređen prilikom odlaska na posao i da se ove povrede smatraju povredama na radu, odnosno povredama nastalim u vršenju dužnosti u vezi sa vojnom službom, u smislu člana. 232. Zakona o Vojsci Jugoslavije („Sl. list SRJ“ 43/94 sa izmenama i dopunama), prvostepeni sud je zaključio da je tužena odgovorna za materijalnu i nematerijalnu štetu koju je tužilac pretrpeo u vezi sa saobraćajnom nezgodom od 19.10.2005. godine. Zbog navedenog, prvostepeni sud je odlučio usvajanjem zahteva za naknadu materijalne štete i delimičnim usvajanjem zahteva za naknadu nematerijalne štete.

Apelacioni sud u Nišu je zaključio da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, imajući u vidu da je u sprovedenom prekršajnom postupku utvrđeno da je saobraćajna nezgoda u kojoj je tužilac povređen prouzrokovana isključivo njegovom krivicom te da, u konkretnom slučaju, bez obzira na okolnost da je šteta nastala prilikom odlaska na posao, nema odgovornosti tužene za štetu prouzrokovanu isključivo propustom tužioca, zbog čega je prvostepenu presudu preinačio u usvajajućem delu i odlučio odbijanjem tužbenog zahteva.

Revizijom se neosnovano osporava pravilnost primene materijalnog prava i ukazuje da je tužena, kao tužiočev poslodavac, po principu objektivne odgovornosti u obavezi da mu naknadi materijalnu i nematerijalnu štetu pretrpljenu kao posledicu povrede na radu, odnosno u vezi sa radom. Prema odredbi člana 164. Zakona o radu, ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom. Međutim, suprotno navodima revidenta, drugostepeni sud pravilno zaključuje da za štetu koju tužilac trpi kao posledicu povreda u saobraćajnoj nezgodi 19.10.2005. godine nije odgovorna tužena niti po osnovu krivice za štetnu radnju ili propuštanje (subjektivna odgovornost) niti po osnovu rizika od opasne stvari čiji je vlasnik ili imalac tužena, odnosno opasne delatnosti kojom se tužena bavi (objektivna odgovornost). U ovom slučaju, tužilac je isključivi krivac za saobraćajnu nezgodu u kojoj je povređen jer je, vozeći bicikl, protivno propisima naglo promenio saobraćajnu traku kojom se kretao, te je u njega udarilo putničko vozilo koje se kretalo iza njega. Uzrok nezgode je protivpravno ponašanje tužioca, zbog kojeg je rešenjem prekršajnog organa Up 0122716705 od 10.10.2006. godine i oglašen odgovornim. Nema odgovornosti tužene kao poslodavca kada je šteta prouzrokovana isključivo radnjom oštećenog, ovde tužioca, bez obzira što pretrpljene povrede oštećenom mogu biti priznate kao povrede na radu po posebnim propisima iz oblasti socijalnog, odnosno penzijskog i invalidskog osiguranja, pa oštećeni shodno navedenom ostvaruje prava iz osiguranja u punom obimu. Osim toga, u postupku pred nižestepenim sudovima je utvrđeno da je tužiocu, usled neblagovremenog dijagnostikovanja preloma slabinskog pršljena i posledično neadekvatnog lečenja i zbrinjavanja, uz postojeću bolest (trombocitopenija) pogoršano zdravstveno stanje u meri koja je dovela do potpunog gubitka radne sposobnosti, te je tužilac počev od 01.01.2007. godine u invalidskoj penziji. Zbog propusta u lečenju tužilac i dalje povremeno trpi fizičke bolove lakšeg intenziteta, a njegova životna aktivnost je umanjena. Međutim, tužilac je u toku postupka odustao od proširenja tužbe u odnosu na zdravstvenu ustanovu u kojoj je lečen, smatrajući da je za celokupnu štetu koju je pretrpeo kao posledicu povređivanja 19.10.2005. godine odgovorna tužena kao njegov poslodavac. Imajući u vidu da je šteta u vidu gubitka radne sposobnosti i umanjenja životne aktivnosti posledica propusta u lečenju tužioca nakon saobraćajne nezgode, Vrhovni kasacioni sud ukazuje da radnje koje preduzimaju drugi subjekti, na koje poslodavac ne može da utiče niti da ih kontroliše, u svakom slučaju prekidaju uzročnu vezu prema poslodavcu, pa za eventualne propuste lekara prilikom lečenja i zbrinjavanja tuženog u zdravstvenoj ustanovi nije niti može biti odgovorna tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane - VP 8927-4 Niš kao tužiočev poslodavac. Stoga je drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, nalazeći da je u celosti neosnovan. Za svoju odluku drugostepeni sud je dao jasne, pravilne i potpune razloge koje je u svemu prihvatio i revizijski sud.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Imajući u vidu ishod postupka po reviziji, tužilac nema pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, zbog čega je primenom člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Snežana Andrejević,s.r.