Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju na osnovu člana 404. ZPP, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena kao redovna, na osnovu člana 403. stav 2. ZPP.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, niti ima drugih apsolutno bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 407. ZPP, koje bi mogle predstavljati razlog za uvažavanje revizije tužilaca.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su zaposleni kod tužene. Rad na radnom mestu tužilaca (osim tužioca ŽŽ) je bio organizovan po smenama na način da su dva dana radili smenu u trajanju od 8 sati od 6,00 do 14,00 časova, u naredna dva dana od 14,00 do 22,00 časa a potom naredna dva dana noćna smena od 22,00 do 06,00 časova da bi nakon toga tužioci imali dva slobodna dana. U ukupnim koeficijentima plata tužilaca, koeficijenat za smenski rad iznosi 0,145 osim kod tužioca ŽŽ koji nije radio na režimu smenskog rada. Veštačenjem je utvrđeno da je tužiocima u utuženom periodu isplaćena osnovna plata u nižem iznosu od 75% od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi RS te je utvrđena visina manje isplaćene osnovne plate za svakog od tužioca i obračunata zatezna kamata na iznose mesečne razlike za naznačeni period. Veštačenjem je utvrđeno da je uvećanje plate za smenski rad tužiocima (osim ŽŽ) vrednovano kroz koeficijenat 0,145 od osnovice, da ona ne odgovara uvećanju plate od 28,6% i utvrđena je razlika između isplaćene i pripadajuće uvećane plate za sporni period za svakog od tužioca (osim za ŽŽ) kao i obaračunata zatezna kamata na iznose mesečne razlike za utuženi period. Takođe je utvrđeno da nisu realizovana sva odobrena sredstva predviđena za plate i dodatke zaposlenih u javnom sektoru za 2013. i 2014. godinu.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio, da je zahtev tužilaca za isplatu razlike osnovne plate osnovan, jer su ostala nerealizovana sredstava za plate i dodatke zaposlenih u javnom sektoru u budžetu Republike Srbije za 2013. i 2014. godinu. Tužiocima, koji su radili po smenama, po izraženom pravnom stavu prvostepenog suda pripada i dodatak na platu za smenski rad.

Suprotno, po oceni drugostepenog suda, kolektivnim ugovorom ne može se utvrđivati osnovica za plate policijskih službenika ukoliko to nije zakonom propisano u smislu člana 56. Zakona o budžetskom sistemu. Obaveze koje preuzimaju direktni ili indirektni korisnici budžeta moraju odgovarati aproprijaciji koja im je odobrena za tu namenu u toj budžetskoj godini prema članu 54. Zakona o budžetskom sistemu. Kako kod budžetskog finansiranja nije moguće primeniti korektivno pravilo iz člana 8. stav 2. Zakona o radu (po kome opštim aktom mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom osim ako zakonom nije drugačije određeno) jer se samo Zakonom o budžetu utvrđuju sredstva za plate policijskih službenika, tužioci nemaju pravo na isplatu razlike osnovne plate. Neosnovan je i zahtev tužilaca za isplatu razlike uvećane zarade po osnovu smenskog rada u visini od 28,6% od osnovne plate sa obrazloženjem da pravo na takav dodatak ima samo zaposleni kome se smenski rad uvodi povremeno a ne i zaposleni koji ima kontinuirani smenski rad i kome je on vrednovan kroz koeficijenat plate.

Stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Plate policijskih službenika u spornom periodu su bile uređene Zakonom o policiji („Službeni glasnik RS“, br. 101/2005, 92/2011 i 64/2015) koji je članom 146. propisao da se plata sastoji od osnovne plate, dodatka na platu i dopirnosa iz plate, te da se osnovna plata sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, radno mesto, odnosno poslove na kojima se staž osigranja računa sa uvećanim trajanjem, posebne uslove rada, opasnost i složenost poslova.

Prema članu 23. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenike (koji je bio na snazi u spornom periodu) Vlada određuje osnovicu za obračun plata policijskih službenika s tim da ona ne može biti niža od 75% od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi RS i isplaćena u mesecu koji prethodi mesecu kojim se utvrđuje osnovica, a prema poslednjem konačno objavljenom podatku organa nadležnom za poslove statistike. Stavom drugim propisano je da ukoliko odoborena sredstva u budžetu namenjena za plate ne omogućavaju utvrđivanje osnovice prema stavu 1. ovog člana, Vlada može utvrditi nižu osnovicu za obračun plate policijskih službenika u skladu sa odobrenim sredstvima u visini osnovice određene za profesionalna vojna lica.

Nasuprot navodima revidenta, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužioci nemaju pravo na razliku osnovne plate. Osnovna plata policijskih službenika se sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada RS na osnovu odobrenih sredstava u budžetu RS namenjenih za plate. Zakon o budžetskom sistemu sadrži pravilo da se o osnovici plate može samo pregovarati. Za zasnivanje finansijske obaveze tokom 2013. godine zahtevana je saglanost Ministarstva finansija po članu 27e Zakona o budžetskom sistemu, koja nije dobijena. Stoga se kolektivnim ugovorom ne može utvrđivati osnovica za plate policijskih službenika ukoliko to nije zakonom propisano u smislu člana 56. Zakona o budžetskom sistemu. Obaveze koje preuzimaju direktni ili indirektni korisnici budžeta mora odgovarati aproprijaciji koja im je odobrena za tu namenu u toj budžetskoj godini prema članu 54. Zakona o budžetskom sistemu. Kod budžetskog finansiranja nije moguće primeniti korektivno pravilo iz člana 8. stav 2. Zakona o radu, jer se samo zakonom u budžetu utvrđuju sredstva za plate policijskih službenika, zbog čega zahtev tužilaca za isplatu razlike osnovne plate nije osnovan.

Neosnovano je ukazivanje u reviziji tužilaca da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio zahtev tužilaca za isplatu razlike dodatka na platu za smenski rad.

Navedeni procenat uvećanja plate iz člana 147a Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“ br. 101/05, 92/11) i člana 187. stav 1. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“ br. 6/16 od 28.01.2018. godine) važećem u spornom periodu (28,6% po osnovu rada u smenama), namenjen je zaposlenima koji rade na poslovima na kojima se smenski rad uvodi povremeno o čemu nije reč, jer tužioci su kontinuirano radili u smenama (osim tužioca ŽŽ). Kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, tužiocima ovaj dodatak ne pripada, jer im je rad u smenama izražen kroz koeficijenat za obračun plate pri vrednovanju poslova radnog mesta i isplaćivan im je za svaki mesec. Kako je neredovnost u radu na nekim radnim mestima stalni uslov rada i tako vrednovana kroz koeficijenat, a na nekim mestima nije stalni uslov rada već se uvodi povremeno, to ni zaposleni na tim radnim mestima nisu u istom položaju, pa se neosnovano revizijom ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno kad je odbijen zahtev tužilaca po osnovu razlike dodatka za smenski rad.

Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP odbio reviziju tužilca kao neosnovanu i odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić