U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužioca se ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod JP „Železnice Srbije“ na neodređeno vreme po osnovu ugovora o radu od 05.02.2003. godine na radnom mestu „...“. Aneksom ugovora o radu 28.08.2015. godine premešten je kod tuženog gde je takođe obavljao poslove na istom radnom mestu. Rešenjem tuženog broj ... od 20.12.2017. godine, tužiocu je prestao radni odnos 25.12.2017. godine otkazom ugovora o radu od 05.02.2003. godine zbog prestanka potrebe za njegovim radom, sa pravom na otpremninu, u skladu sa Programom rešavanja viška zaposlenih od 2017. godine. Tužilac je oglašen tehnološkim viškom jer je tuženi doneo Plan optimizacije broja zaposlenih, koji se ima sprovesti u periodu od 2016. godine do 2020. godine, a kojim je predviđeno smanjenje broja zaposlenih kod tuženog za 1.631. Na osnovu tog Plana, tuženi je 22.08.2017. godine doneo odluku o porektanju postupka utvrđivanja viška zaposlenih i predlog Programa rešavanja viška zaposlenih donet 28.08.2017. godine, a potom i Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova objavljeni u Službenom glasniku broj 60 od 31.10.2017. godine, kojom je izvršena promena orgaizacione strukture tuženog i utvrđen potreban broj izvršilaca. Tim Pravilnikom, radno mesto na koje je tužilac bio raspoređen „...“ je ukinuto. Tuženi je sačinio i konačnu listu viška zaposlenih u sektoru za tehničko-kolske poslove broj 4/2017-460-144 od 15.12.2017. godine na koje je, pod rednim brojem .. upisano ime tužioca, a potom je doneto pobijano rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu i isplaćena mu je otpremnina.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca odbili, u smislu odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. u vezi člana 153-160. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...95/2018) nalazeći da nisu ispunjeni uslovi za poništaj otkaznog akta i za isplatu naknade štete umesto vraćanja na rad, u smislu odredbe člana 191. stav 5. istog Zakona, pošto je tužiočevo radno mesto ukinuto a njemu isplaćena otpremnina u postupku utvrđivanja tehnološkog viška koji je, kod tuženog, sproveden u svemu u skladu sa gore navedenim odredbama zakona.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanje određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Na osnovu odredbe članova 153-160. istog Zakona, propisan je način rešavanja viška zaposlenih tako što je poslodavac dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme (član 153.), pa je, s tim u vezi, propisano i šta program treba da sadrži kao i ko su donosioci programa (član 155.). Odredbama članova 158. i 159. Zakona o radu propisana je obaveza poslodavca da zaposlenom za čijim je radom prestala potreba isplati otpremninu.

U konkretnom slučaju, radno mesto na koje je tužilac raspoređen je ukinuto u postupku koji je sproveden u skladu sa Programom rešavanja viška zaposlenih, na osnovu odredbe člana 153-160. Zakona o radu, tako što je pobijano rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu doneto u postupku realizacije Programa viška zaposlenih u 2017. godini, a tužiocu isplaćena otpremnina, u svemu na način propisan Zakonom o radu. U postupku ocene zakonitosti odluke poslodavca o prestanku radnog odnosa zaposlenog sud ceni da li je poslodavac sproveo zakonom propisani postupak i pri tom poštovao sva prava za zaštitu zaposlenog kome prestaje radni odnos po tom osnovu. Pošto je, u konkretnom slučaju, radno mesto na koje je tužilac bio raspoređen ukinuto, nije bilo potrebe za primenom kriterijuma čija je primena nužna i obavezna u situaciji kada dolazi do smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu koje obavlja više zaposlenih, a poslodavac, primenom istih utvrđuje ko će od zaposlenih biti proglašen tehnološkim viškom. Međutim, to ovde nije slučaj, pa su, s tim u vezi, bez uticaja navodi revizije tužioca o tome da je nejasno i neutvrđeno zbog čega je on, u odnosu na druge zaposlene oglašen viškom.

Odluke Vrhovnog kasacionog suda koje je tužilac priložio uz reviziju, takođe nisu od uticaja na odlučivanje imajući u vidu da se ne zasnivaju na istom činjeničnom stanju kao u ovoj parnici, pošto se u tom slučaju radi o smanjenju broja zaposlenih na određenom radnom mestu, što ovde nije slučaj, jer je suprotno tome, ukinuto radno mesto na kome je tužilac radio, što isključuje primenu kriterijuma za bodovanje zaposlenih pošto, u ovom slučaju, nema konkurencije. Zbog toga, tužilac neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković