Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 393/2023 od 10.08.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom i petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom, trećem i četvrtom izreke, kao i odluka o troškovima postupka sadržana u šestom stavu izreke. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime pretrpljenih fizičkih bolova isplati 120.000,00 dinara, pretrpljenog straha 50.000,00 dinara, na ime umanjenja opšte životne aktivnosti od 5% 70.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 11.10.2022. godine do isplate, a tužbeni zahtev preko dosuđenih do iznosa od po 150.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i strah, 250.000,00 dinara za umanjenje životne aktivnosti od 50% i 50.000,00 dinara na ime naruženosti, sa traženom zakonskom zateznom kamatom, odbijen kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu za period od 01.12.2017. do veštačenja 31.05.2021. godine, isplati po osnovu terenskog dodatka 604.800,00 dinara i po osnovu dnevnica za dežurstvo 57.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom petim izreke, tužena je obavezana da tužiocu naknadi parnične troškove od 167.200,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu u kom nije uspeo u sporu, tužilac je na osnovu odredbi članova 403. stav 2. i 404. ZPP blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Protiv dela presuda kojim je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev i odlučio o parničnim troškovima revizija je dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, pa je u tom delu Vrhovni sud ispitao presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija neosnovana. U preostalom delu, kojim je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu, revizija je nedozvoljena po članu 403. stav 3. ZPP, a u smislu člana 404. ZPP Vrhovni sud je ocenio da ne postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, niti je potrebno novo tumačenje prava.

U postupku donošenja presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac (rođen 1987. godine) je u periodu od 2009. do 25.08.2020. godine, kada je ostvario pravo na invalidsku penziju, radio kao profesionalno vojno lice u Vojsci Republike Srbije, VP ... ... . U vršenju službe zadobio je telesne povrede 30.11.2010. godine, kada su mu delovi manevarske municije povredili oko i levu ruku. U sudskom postupku koji je je tužilac nakon okončanja lečenja vodio protiv tužene, poslodavca, utvrđeno je da su povrede umanjile životnu aktivnost tužioca za 35%, pa mu je sa polazištem na to utvrđenje dosuđena naknade nematerijalne štete. Tužilac se vratio na rad i nastavio da obavlja isti posao kao i pre povređivanja. Nije vođen postupak za ocenu njegove radne sposobnosti u svrhu premeštaja na drugo radno mesto. U novembru 2017. godine, tužilac je doživeo akutni infarkt srca, u toku lečenja naredne godine su mu ugrađena dva bajpasa i do priznavanja prava na invalidsku penziju više nije radio. Kao posledica povrede na radu 2010. godine došlo je do pogoršanja zdravstvenog stanja tužioca u predelu oka, dijagnostifikovana mu je trihijaza – pogrešno usmerenje rasta trepavica prema unutrašnjosti oka, zbog čega mu je u periodu od 2017. do 2020. godine sedam puta vršeno odstranjivanje trepavica. Ovo lečenje uzrokovalo je fizičke bolove i strah jačine i dužine koji su utvrđeni na osnovu nalaza veštaka, kao i dodatno umanjenje životne aktivnosti od 5%, koje uslovljava trpljenje duševnog bola. Utvrđeno je da je infarkt srca kod tužioca posledica poremećaja metabolizma masti i pušenja, ali da su indirektno na pojavu i manifestaciju ove bolesti u životnom dobu od 30 godina, koja je dodatno umanjila životnu aktivnost tužioca za 50%, uticali stres, fizički napori i izloženost niskim temperaturama. Utvrđeni su jačina i dužina fizičkih bolova i straha koji su posledica pretrpljenog infarkta srca, da tužilac nakon 01.12.2017. godine do ostvarivanja prava na invalidsku penziju nije radio, kao i visina iznosa koji bi ostvario po osnovu terenskog dodatka i dežurstva za period nakon 01.12.2017. godine do veštačenja u toku spora 31.05.2021. godine, koji su mu dosuđeni stavovima trećim i četvrtim izreke prvostepene presude.

Na osnovu tako utvrđenih činjenica prvostepeni sud nalazi da postoji uzročno-posledična veza između vršenja vojne službe i pogoršanja zdravlja tužioca, kako sa aspekta komplikacija nastalih povredom oka, tako i akutnog infarkta srca koji je dobio 2017. godine, pa odluku kojom delimično usvaja postavljeni tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne i materijalne štete zasniva na odredbama članova 154, 172. stav 1, 200. i 277. Zakona o obligacionim odnosima. Tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete delimično odbija, nalazeći da su zahtevi za pojedine vidove štete previsoko opredeljeni. Zahtev za naknadu materijalne štete u vidu mesečne rente nalazi neosnovanim u smislu odredbi članova 188. stav 1. i 195. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, iz razloga što tužilac nije pružio dokaze o visini pripadajućih iznosa.

Drugostepeni sud prihvata stanovište prvostepenog suda da u skladu i pod uslovima iz odredbi člana 164. Zakona o radu, kao i članova 154, 173, 174. i 177. Zakona o obligacionim odnosima, tužena zbog ostvarenog rizika u vršenju opasne delatnosti ima obavezu da tužiocu naknadi štetu koja stoji u uzročno-posledičnoj vezi sa vojnom službom. Stanovišta je da pogoršanje zdravstvenog stanja tužioca vezano za funkciju oka jeste posledica povrede na radu 2010. godine, pa sa polazištem na utvrđenje da je tužiočeva životna aktivnost zbog bolesti trihijaza dodatno umanjena za 5%, kao i dužinu i jačinu pretrpljenih fizičkih bolova i straha koji su posledica ovog pogoršanja zdravlja, snižava naknade nematerijalne štete dosuđene prvostepenom presudom na 120.000,00 dinara za fizičke bolove, 50.000,00 dinara za strah i 70.000,00 dinara za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti. U preostalom delu, drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud nepravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da postoji pravni osnov sporne obaveze i delimično usvojio zahtev za naknadu nematerijalne i materijalne štete koja je posledica infarkta srca koji je tužilac doživeo 2017. godine. Po oceni drugostepenog suda, nalaz veštaka sudske medicine Miodraga Zdravkovića izrađen 23.09.2022. godine za potrebe ove parnice, po kome su postojale zdravstvene indikacije da tužilac bude raspoređen na lakše radno mesto, ne može biti od uticaja na zasnivanje odgovornosti tužene. Naime, tužilac je nakon okončanog lečenja nastavio da radi. Posao profesionalnih vojnika zbog svojih specifičnosti zahteva rad na terenu i dežurstvo, koje je tužilac obavljao više godina i nije priložio medicinsku dokumentaciju na okolnost da su mu u tom periodu utvrđene zdravstvene smetnje koje su nalagale raspoređivanje na druge poslove i zadatke, a da tužena nije postupila u skladu sa nalozima i preporukama nadležnih organa. Zbog navedenih razloga u drugostepeni sud je preinčio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za naknadu štete koja je posledica infarkta srca.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo, kada je našao da ne postoji osnov odgovornosti tužene za štetu koju tužilac trpi kao posledicu bolesti srca, dijagnostikovane 2017. godine.

Činjenično je razjašnjeno da je tužilac nakon okončanja lečenja zbog povrede na radu 2010. godine nastavio da obavlja profesionalnu vojnu službu, na identičan način kao ranije. Tužilac nije tvrdio, niti pružio dokaze na okolnost da se nakon vraćanja na rad obraćao nadležnim organima poslodavca u svrhu procene da li njegovo zdravstveno stanje omogućuje da obavlja profesionalne dužnosti, sa istim opterećenjem kao i do tada, niti je pružio podatke da li je bio na bolovanju i u kom vremenskom periodu. Naime, prema članu 115. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 116/07 ... 88/2015), koji je u to vreme bio u primeni, zdravstvena sposobnost ocenjuje se na zahtev profesionalnog vojnog lica ili njegovog pretpostavljenog starešine na položaju, komandanta bataljona ili njemu ravnog ili višeg položaja (stav 1.); pretpostavljeni starešina iz stava 1. ovog člana dužan je da uputi na ocenu sposobnosti za službu u Vojsci Srbije lice koje se neprekidno nalazilo u stanju u službi na lečenju i bolovanju šest meseci ili sa prekidima 12 meseci ukupno za poslednje dve godine ( stav2.). Procenu zdravstvene sposobnosti profesionalnog vojnika, u skladu sa podzakonskim aktima, procenjuje nadležna vojno- medicinska komisija.

Iz navedenih razloga, proizlazi da u smislu odredbi članova 154, 173. i 174. ZPP ne postoji uzročno-posledična veza između vršenja profesionalne vojne službe, kao delatnosti sa povećanim rizikom i infarkta srca koji je tužilac dobio 2017. godine, niti propusti tužene vezani za ocenu sposobnosti tužioca za službu u Vojsci Srbije, pa je zbog toga pravilno drugostepeni sud odlučio kada je odbio tužbeni zahtev u delu za naknadu štete koja je posledica ove bolesti tužioca.

Visina naknade nematerijalne štete koja je posledica pogoršanja zdravstvenog stanja tužioca zbog povrede na radu 2010. godine pravilno je odmerena po članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, u skladu sa svim okolnostima konkretnog slučaja.

Pravilno je drugostepeni sud odlučio i o troškovima postupka, na osnovu odredbi članova 165. stav 2. i 153. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, odluka u stavu prvom izreke doneta je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, a odluka u stavovima drugom i trećem izreke, na osnovu članova 404. stav 2. i 413. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković