.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 536/2022
18.03.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužilja AA i BB, obe iz ..., koje zastupa punomoćnik Tanja Simonović, advokat iz ..., protiv tuženog „Trace Srbija“ AD Niš, čiji je punomoćnik Marko Krstić, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3557/21 od 09.12.2021. godine, u sednici održanoj 18.03.2022. godine, doneo je
P R E S U D U
USVAJA SE revizija i delimično PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 3557/21 od 09.12.2021. godine u stavu prvom izreke i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Vranju P1 470/20 od 08.06.2021. godine u stavu drugom izreke, tako što se ODBIJA, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilja za isplatu uvećane zarade po osnovu minulog rada za period od 01.03.2017. do 09.01.2018. godine u pojedinačnim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom kako je navedeno u izreci prvostepene presude, dok u pogledu troškova postupka drugostepena presuda u stavu trećem i prvostepena presuda u stavu drugom izreke ostaju neizmenjene.
ODBIJA SE zahtev tuženog da mu tužilje naknade troškove postupka, kao neosnovan.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 470/20 od 08.06.2021. godine, stavom 1. izreke, obavezan je tuženi da tužiljama isplati na ime razlike manje isplaćene naknade po osnovu troškova prevoza, za period od 01.03.2017. do 09.01.2018. godine, iznos od 1.377,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30.04.2017. godine pa do konačne isplate, u roku od osam dana od dana pravnosnažnosti presude. Stavom 2. izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilja kojim su tražile da se obaveže tuženi da tužiljama na ime razlike manje isplaćene naknade po osnovu minulog rada koji je ostvario njihov pravni prethodnik VV iz ..., za period od 01.03.2017. do 09.01.2018. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose označene u izreci sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospeća pa do isplate. Stavom 3. izreke, obavezan je tuženi da tužiljama na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 58.000,00 dinara u roku od osam dana od dana pravnosnažnosti presude, a ukoliko tuženi ne izmiri svoje obaveze u roku, dužan je da na iznos od 48.000,00 dinara na ime troškova zastupanja plati zakonsku zateznu kamatu od dana izvršnosti presude, do dana isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3557/21 od 09.12.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke tako što je obavezan tuženi da tužiljama na ime razlike manje isplaćene naknade po osnovu minulog rada koji je ostvario njihov pravni prethodnik VV iz ..., za period od 01.03.2017. do 09.01.2018. godine, isplati pojedinačno opredeljene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti do isplate, na način kako je navedeno u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu trećem izreke prvostepene presude. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiljama naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema presude sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20) - u daljem tekstu: ZPP, pa je našao da je revizija osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2) ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničom stanju, pravni prethodnik tužilja VV bio je u radnom odnosu kod tuženog, prema zaključenom ugovoru o radu, na radnom mestu ... radnik, kako je ugovoreno ugovorom o radu od 25.11.2016. godine i Aneksom ugovora o radu od 01.04.2017. godine. U stečajnom postupku navedeno preduzeće je prodato tuženom Trace PZP Niš AD ugovorom o prodaji od 23.12.2014. godine, a tuženi je 05.01.2015. godine isplatio kupoprodajnu cenu i time postao vlasnik nad osnivačkim kapitalom, koji čini pokretna i nepokretna imovina sa 100% udela u ukupnom kapitalu društva. Odredbom člana 8. navedenog ugovora predviđeno je da kupac kupovinom osnivačkih prava ne postaje pravni sledbenik navedenog preduzeća. Dana 05.01.2015. godine obustavljen je stečajni postupak nad PZP Vranje AD u stečaju zbog prodaje stečajnog dužnika, kao pravnog lica, a postupak je nastavljen prema stečajnoj masi radi namirenja stečajnih poverilaca. Takođe, stečajni upravnik je svim zaposlenima, pa i VV, otkazao ugovor o radu 06.01.2015. godine, shodno odredbi člana 176. stav 1. tačka 5. Zakona o radu.
Trace PZP Vranje doo, čiji je osnivač Trace PZP Niš AD je postao novi poslodavac VV na osnovu ugovora o radu od 07.01.2015. godine. Dana 02.08.2018. godine izvršena je statusna promena pripajanja privrednog društava Trace PZP Vranje doo društvu sticaocu Trace PZP Niš ad i promenjeno ime u Trace Srbija ad Niš. Pravnom prethodniku tužilja je obračunata i isplaćena uvećana zarada po osnovu minulog rada kod poslodavca Trace PZP Vranje doo i tuženog.
Tužbom u ovom postupku tužilje potražuju neisplaćenu naknadu po osnovu troškova prevoza i neisplaćeno uvećanje zarade po osnovu minulog rada prema obračunu sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke. Smatraju da imaju pravo da im tuženi isplati uvećanje zarade po osnovu minulog rada računajući i vreme koje je njihov pravni prethodnik VV proveo na radu kod ranijeg poslodavca „PZP VRANJE“ d.o.o. Vranje.
Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužbeni zahtev za isplatu uvećane zarade po osnovu minulog rada nije osnovan, nalazeći da nakon prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica kupac ne odgovara za obaveze ranijeg stečajnog dužnika, niti se ranije obaveze prenose na pravno lice koje je prodato u stečaju.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u stavu drugom izreke i usvojio tužbeni zahtev na ime uvećane zarade po osnovu minulog rada, nalazeći da u konkretnom slučaju treba primeniti odredbu člana 37. stav 1. tačka 5) Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede („Službeni glasnik RS“, br. 3/15), jer ova norma tužiocu daje veća prava i u saglasnosti je sa odredbom člana 108. stavom 1. tačkom 4) Zakona o radu. Ovo iz razloga što nakon prodaje stečajnog dužnika jeste došlo do promene osnivača tog društva, jer je vlasnička i upravljačka prava stekao kupac (tuženi), ali je stečajni dužnik zadržao svoj pravni subjektivitet i status pravnog lica, pa proizlazi da je ostvaren i kontinuitet u članstvu u Udruženju „Putar“ između PZP Vranje AD kod koga je VV bio zaposlen i tuženog kod koga je zasnovao radni odnos, te iz ovih razloga pravnom prethodniku tužilja pripada pravo na uvećanu zaradu po osnovu minulog rada.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je zaključak drugostepenog suda zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Naime, odredbom člana 1. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“ br. 104/09 i 99/11) propisano je da se tim zakonom uređuju uslovi i način pokretanja i sprovođenja stečaja nad pravnim licima. Odredbom člana 132. stava 1. istog zakona propisano je da je po donošenju rešenja o bankrotstvu, stečajni upravnik započinje i sprovodi prodaju celokupne imovine ili dela imovine stečajnog dužnika. Odredbom člana 135. istog zakona propisano je da predmet prodaje može biti stečajni dužnik kao pravno lice, uz saglasnost odbora poverilaca i uz prethodno obaveštenje razlučnih i založnih poverilaca u skladu sa članom 133. stavom 2. tog zakona, dok je odredbom člana 136. stava 1. istog zakona propisano da posle prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, stečajni postupak se u odnosu na stečajnog dužika obustavlja, a stavom 3. istog člana propisano je da novac dobijen prodajom stečajnog dužnika, kao i imovina stečajnog dužnika iz stava 2. ovog člana, ulazi u stečajnu masu u odnosu na koju se stačajni postupak nastavlja.
Polazeći od izloženog, u konkretnom slučaju kao merodavan propis primenjuje se Zakon o stečaju. Nije moguće primeniti odredbu člana 37. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, kao ni člana 108. stava 1. tačke 4) Zakona o radu, s obzirom na to da je posledica prodaje stečajnog dužnika, kao pravnog lica, ta da pravno lice koje je kupac nije pravni sledbenik stečajnog dužnika. Tuženi stoga svoj pravni subjektivitet ne izvodi iz pravnog subjektiviteta stečajnog dužnika, niti je svoj status stekao iz pravnog statusa ranijeg stečajnog dužnika, niti je nastao bilo kakvom statusnom promenom, tako da između subjekta u stečaju i subjekta koji je nastao kupovinom, postoji jasna razlika.
Zbog navedenih razloga, a primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Tužilje u ovoj parnici nisu uspele u delu svog zahteva koji se odnosi na uvećanje zarade po osnovu minulog rada i zbog tog dela nisu nastali posebni troškovi, a uspele su u delu kojim su tražile da se tuženi obaveže da im isplati naknadu troškova prevoza. Primenom odredaba člana 153. stav 3, čl. 154. i 163. i člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio da tuženi naknadi sve troškove koje su tužilje imale u toku postupka, pa je zato održao na snazi pobijanu drugostepenu presudu u delu koji se odnosi na troškove postupka i prvostepenu presudu u stavu trećem izreke, a odbio zahtev tužilja za naknadu troškova postupka.
Predsednik veća – sudija
Katarina Manojlović Andrić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
