U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milunka Arsić, advokat iz ..., protiv tuženog „BB” AD iz ..., čiji je punomoćnik Petar Učajev, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 176/18 od 16.10.2018. godine, u sednici održanoj 29.08.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 176/18 od 16.10.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Ivanjici P1 88/16 od 30.10.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor mesne nenadležnosti tog suda istaknut od strane tuženog. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu broj .../... od 11.03.2014. godine i obavezan tuženi da tužioca vrati na posao i rasporedi na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka plati 143.900,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 176/18 od 16.10.2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Ivanjici P1 88/16 od 30.10.2017. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog i rešenjem od 27.11.2013. godine upućen je na rad na terenu, radi obavljanja poslova konobara u mesto rada koje je organizacioni deo tuženog i udaljeno 50 km od mesta gde je tužilac ranije obavljao rad. Uz rešenje tuženi je tužiocu dostavio i nalog za službeno putovanje. Pravnosnažnom presudom od 12.03.2014. godine ovo rešenje je poništeno i tuženi je obavezan da tužioca vrati na rad. Tuženi je tužiocu dostavio ponovo nalog za službeno putovanje od 16.01.2014. godine i potom 18.02.2014. godine. Tužilac nije postupio po ovim nalozima i tuženi mu je 20.02.2014. godine dostavio pismeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu. Rešenjem od 11.03.2014. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog skrivljene povrede radnih obaveza i to: „odbijanje obavljanja poslova utvrđenih ugovorom o radu i neizvršavanje odluka i naloga poslodavca“. Pre otkaza ugovora o radu tužiočev radni status je bio nerešen jer je objekat u ... u kome je radio, predat drugom vlasniku na osnovu pravnosnažne presude od 19.09.2011. godine i tužilac nije imao mesto rada, niti je obavljao poslove.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev i poništili kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu i obavezali tuženog da tužioca vrati na rad.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ukoliko je tuženi zbog prirode delatnosti, imao organizacioni deo u drugom mestu rada, bio je u obavezi da tužiocu ponudi izmenu ugovorenih uslova rada na osnovu člana 171. stav 2. tačka 2. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05, 61/05, 54/09 i 32/13) kojim je propisano da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (aneks ugovora) radi premeštaja u drugo mesto rada kod istog poslodavca, u skladu sa članom 173. ovog zakona. Članom 173. istog zakona u stavu 1. propisano da zaposleni može da bude premešten u drugo mesto rada: 1) ako je delatnost poslodavca takve prirode da se rad obavlja u mestima van sedišta poslodavca, odnosno njegovog organizacionog dela; 2) ako je udaljenost od mesta u kome zaposleni radi do mesta u koje se premešta na rad manja od 50 km i ako je organizovan redovan prevoz koji omogućava blagovremeni dolazak na rad i povratak sa rada i obezbeđena naknada troškova prevoza u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, a stavom 2. propisano je da zaposleni može da bude premešten u drugo mesto rada van slučajeva iz stava 1. ovog člana samo uz svoj pristanak. Međutim, tuženi je tužioca premestio u drugo mesto rada na osnovu naloga za službeno putovanje. Premeštaj u drugo mesto rada ne može da se kvalifikuje kao službeni put, jer Zakon o radu izričito reguliše postupak i uslove za premeštaj zaposlenog, što je vid izmene ugovorenih uslova rada i u tom slučaju, zaposleni i poslodavac moraju da zaključe aneks ugovora. Tuženi nije postupao u skladu sa odredbama člana 171, 172. i 173. Zakona o radu i ne može se staviti na teret tužiocu izvršenje povrede radne obaveze iz člana 179. tačka 2. Zakona o radu, zbog koje mu je otkazan ugovor o radu. Kako je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, tuženi je u obavezi da tužioca vrati na rad na osnovu člana 191. stav 1.Zakona o radu.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić