OBAVEZUJU SE tužioci da nadoknade tuženom troškove celokupnog postupka u iznosu od 438.536,00 dinara tako što će od svaki od tužilaca isplatiti tuženom iznos od po 109.634,00 dinara u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 899/2014 od 04.10.2016. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu AA iz ..., po osnovu uvećanja zarade za smenski rad u periodu od 01.06.2011. godine do 01.06.2014. godine, isplati iznos od 306.931,01 dinar sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.05.2016. godine do isplate, sve u roku od osam dana od dana presuđenja. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu AA iz ..., na ime obračunate zakonske zatezne kamate za period od 01.06.2011. godine do 01.06.2014. godine, isplati iznos od 175.058,29 dinara u roku o osam dana od dana presuđenja. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu BB iz ..., po osnovu uvećanja zarade za smenski rad za period od 01.06.2011. godine do 01.06.2014. godine, isplati iznos od 301.309,44 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.05.2016. godine do isplate, sve u roku od osam dana od dana presuđenja. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu BB iz ..., na ime obračunate zakonske zatezne kamate za period od 01.06.2011. godine do 01.06.2014. godine, isplati iznos od 170.502,10 dinara u roku od osam dana od dana presuđenja. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu VV iz ..., po osnovu uvećanja zarade za smenski rad za period od 01.06.2011. godine do 01.06.2014. godine, isplati iznos od 285.560,55 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.05.2016. godine do isplate, u roku od osam dana od dana presuđenja. Stavom sedmim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu VV iz ..., na ime obračunate zakonske zatezne kamate, za period od 01.06.2011. godine do 01.06.2014. godine, isplati iznos od 160.539,08 dinara u roku od osam dana od dana presuđenja. Stavom osmim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu GG iz ..., po osnovu uvećanja zarade za smenski rad za period od 01.01.2012. godine do 31.10.2012. godine i za period od 01.02.2013. godine do 31.05.2014. godine, isplati iznos od 200.547,18 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.05.2016. godine do isplate, u roku od osam dana od dana presuđenja. Stavom devetim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu GG, na ime obračunate zakonske zatezne kamate, za period od 01.01.2012. godine do 01.11.2012. godine i za period od 01.01.2013. godine do 01.06.2014. godine, isplati iznos od 99.898,55 dinara u roku od osam dana od dana presuđenja. Stavom desetim izreke, obavezan je tuženi da nadoknadi tužiocima troškove postupka u iznosu od 277.100,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.10.2016. godine do isplate, u roku od osam dana od dana presuđenja.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3626/16 od 12.12.2016. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 899/2014 od 04.10.2016. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je, na osnovu člana 404. ZPP, blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda u ovom sporu postoji potreba za odlučivanjem o reviziji predviđenoj navedenom odredbom (posebna revizija), radi ujednačavanja sudske prakse. O pravu zaposlenog na uvećanje zarade po osnovu smenskog rada u situaciji kada je takav rad, kao uslov rada zaposlenog, vrednovan kroz koeficijent za obračun i isplatu osnovne zarade.

Iz tog razloga odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu kod tuženog po Ugovorima o radu zaključenim 01.12.2006. godine sa Aneksima zaključenim tokom 2010. i 2011. godine. Kolektivnim ugovorom za privredno društvo „Elektrovojvodina“ DOO iz Novog Sada od 10.02.2010. godine bilo je propisano da se koeficijent poslova svakog radnog mesta utvrđuje na osnovu složenosti poslova, odgovornosti u radu i uslova rada, u skladu sa metodologijom za vrednovanje radnih mesta i tabelarnim delom koeficijenata tipskih radnih mesta koje sporazumno utvrđuju poslodavac i sindikat, te da će smenski rad biti posebno vrednovan metodologijom za vrednovanje poslova za određivanje osnovne zarade (član 32). Tuženi je 27.06.2011. godine doneo označenu metodologiju kojom je za smenki rad (rad organizovan u tri smene tako da zaposleni menjaju smene u istim vremenskim razmacima - iz dana u dan, nedelju i slično) predviđeno uvećanje koeficijenta od 0,200, za rad u turnusu (12 sati rada - 24 sata odmora - 12 sati rada - 48 sati odmora) predviđeno uvećanje zarade od 0,180. I Kolektivni ugovor kod tuženog od 05.12.2013. godine predviđa uvećanje zarade po osnovu uslova rada u skladu sa označenom metodologijom. Tužioci su u spornom periodu radili po rasporedu 12 sati rada - 24 sata odmora - 12 sati rada - 48 sati odmora. U koeficijent za obračun i isplatu zarade tužiocima u spornom periodu uračunato je uvećanje od 0,180, predviđeno metodologijom za način na koji su tužioci radili.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbene zahteve. Po nalaženju sudova, tuženi nije isplatio tužiocima uvećanu zaradu za rad u smenama, odnosno uvećanje zarade ugrađeno u koefcijent radnog mesta po tom osnovu nije izvršeno u zakonom utvrđenoj visini od 26% od osnovne zarade.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se izjavljenom revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 108. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 24/05 ... 54/09) propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i Ugovorom o radu, i to za rad noću i rad u smenama, ako takav rad nije vrednovan prilikom utvrđivanja osnovne zarade, najmanje 26% od osnovice.

U konkretnom slučaju, tužiocima je u koeficijent za obračun zarade uračunato uvećanje za smenski rad predviđeno metodologijom, i u skladu s`tim tužiocima je isplaćivana zarada. Zbog toga tužioci u ovom sporu neosnovano potražuju, po osnovu rada u smenama, isplatu zarade uvećane za 26% jer to uvećanje pripada zaposlenom samo u slučaju ako smenski rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade. To znači da je isključena mogućnost uvećanja zarade u označenom procentu, samom činjenicom da je smenski rad kod tuženog vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade, kroz uvećanje koeficijenta.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima celokupnog postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1, člana 154. i člana 160. stav 1. ZPP. Tuženi je uspeo u ovom postupku i zato ima pravo na naknadu troškova u ukupnom iznosu od 438.536,00 dinara, i to za sastav žalbe i revizije u iznosu od po 22.500,00 dinara, taksu za žalbu i odluku drugostepenog suda po žalbi u iznosu od po 61.088,00 dinara, taksu za reviziju u iznosu od 108.544,00 dinara i taksu za odluku po reviziji u iznosu od 162.816,00 dinara. Tuženi druge troškove nije tražio, a visina dosuđenih obračunata je primenom advokatske i taksene tarife, s`tim što dosuđeni troškovi nisu uvećani 20% po osnovu poreza na dodatu vrednost jer punomoćnik nije pružio račun kao dokaz da je izvršio obračun advokatske usluge pružene tuženom.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić