Tuženi je dostavio odgovor na reviziju tužioca. Troškove revizijskog postupka je tražio opredeljeno.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po zanimanju diplomirani ... sa VII stepenom stručne spreme i zasnovao je radni odnos kod pravnog prethodnika tuženog KJP „Zlatibor“ 10.11.2000. godine, prvo na poslovima ..., a potom referenta za ..., odnosno referenta ... . Nakon statusnih promena kod tog poslodavca koje su okončane 2012. godine i formiranja JKP „Vodovod Zlatibor“, tužioca je preuzeo tuženi i sa njim zaključio aneks ugovora o radu od 08.05.2012. godine, kojim ga je rasporedio na poslove „...“, a za koje poslove je predviđen VII/VI stepen stručne spreme. Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta broj 3312 od 17.10.2013. godine koji je objavljen ja oglasnoj tabli tuženog 21.10.2013. godine, tuženi je ukinuo radno mesto tužioca „...“, pa je tužiocu ponudio zaključenje aneksa ugovora o radu od 14.11.2013. godine, radi premeštaja na drugo radno mesto – ... ... i ... . Tužilac je ponuđeni aneks ugovora o radu potpisao, ali se, nezadovoljan takvim raspoređivanjem na radno mesto za koje je predviđen III i VI stepen stručne spreme, obratio nadležnoj inspekciji rada, koja je tuženog upozorila da promena radnog mesta tužioca nije odgovarajuća, jer on poseduje VII stepen stručne spreme. Tuženi je postupio po nalogu inspekcije i stavio van snage aneks ugovora o radu od 14.11.2013. godine i time održao na snazi aneks ugovora o radu od 08.05.2012. godine, po kom tužilac obavlja poslove „...“. Odlukom tuženog od 31.10.2013. godine, posle organizacionih promena koje su nastale kod poslodavca donošenjem Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta broj 3312 od 17.10.2013. godine, tuženi je objavio spisak imena zaposlenih za čijim radom je prestala potreba, kao tehnološki višak, a među njima je pod rednim brojem ... tužilac. Potom je tuženi, rešenjem broj .../... od 24.03.2014. godine, tužiocu otkazao ugovor o radu na poslovima ..., zbog kojih je prestala potreba za obavljanjem posla na poslovima na koje je tužilac raspoređen, a u smislu odredbe člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, pa je tužiocu isplaćena otpremnina u skladu sa tim rešenjem.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca odbili nalazeći da je zakonska procedura u potpunosti ispoštovana i da je odluka tuženog zakonita, imajući u vidu da je ukinuto radno mesto na koje je on bio raspoređen novim Pravilnikom tuženog o sistematizaciji radnih mesta, i da nije bilo mogućnosti da tužilac bude raspoređen na drugo odgovarajuće radno mesto pri čemu je tuženi ispoštovao nuđenje raspoloživog radnog mesta tužiocu, radnog mesta ..., što tužilac nije prihvatio, a nije bilo uslova da prema postojećem stepenu i vrsti stručne spreme (diplomirani ...) tužilac obavlja i dalje poslove kod tuženog.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05 ... 32/13) koji je bio u primeni u vreme donošenja pobijanog rešenja, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. U odredbama članova 153. – 157. istog Zakona propisan je postupak koji je poslodavac dužan da sprovede prilikom oglašavanja zaposlenih tehnološkim viškom, kao i mere koje je dužan da preduzme. Na osnovu odredbe člana 158. stav 1. Zakona o radu, propisano je da je poslodavac dužan da pre otaka ugovora o radu u smislu odredbe člana 179. stav 1. tačka 9. tog Zakona, zaposlenom isplati otpremninu u skladu sa tim članom Zakona.

Uslov za otkaz od strane poslodavca je da je došlo do tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, zbog kojih je prestala potreba za obavljanjem nekog posla kada se taj posao ukida ili je došlo do smanjenja obima posla, u kom slučaju se smanjuje broj izvršilaca na tom radnom mestu. Promene kod poslodavca u pogledu sistematizovanih radnih mesta i broja potrebnih izvršilaca moraju biti izražene u Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji poslova kod poslodavca ili nekom drugom aktu kojim poslodavac utvrđuje organizacione delove i vrste poslove koji se obavljaju, vrstu i stepen stručne spreme, kao i druge uslove koji moraju biti ispunjeni za rad na tim poslovima.

U konkretnom slučaju, tužilac je bio raspoređen kod tuženog na radnom mestu „...“ koje je ukinuto donošenjem Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta broj 3312 od 17.10.2013. godine, zbog čega je tuženi tužiocu ponudio drugo radno mesto koje je, međutim, za njega neodgovarajuće jer je za to radno mesto predviđen III i IV stepen stručne spreme, dok tužilac poseduje VII stepen stručne spreme. Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova je opšti akt čija zakonitost ne može biti predmet ocene u sudskom postupku za zaštitu prava iz radnog odnosa u slučaju otkaza ugovora o radu na osnovu odredbe člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu. U postupku ocene zakonitosti odluke poslodavca o prestanku radnog odnosa zaposlenog, sud ceni da li je poslodavac sproveo zakonom propisani postupak i pritom poštovao sva prava za zaštitu zaposlenog kome prestaje radni odnos po tom osnovu. Pošto tuženi tužioca nije mogao da rasporedi na drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, niti da mu obezbedi ostvarivanje drugih zakonom predviđenih prava, u situaciji kada on nije prihvatio raspoređivanje na radno mesto na kome se zahteva niži stepen stručne spreme od onog stepena koji on poseduje, a nema drugog odgovarajućeg radnog mesta na koje je tužilac mogao da bude raspoređen, sledi da je tuženi tužiocu zakonitim rešenjem otkazao ugovor o radu. U ovom slučaju, obaveza poslodavca je da u smislu odredbe člana 158. Zakona o radu, tužiocu, za čijim je radom kod tuženog prestala potreba jer je njegovo radno mesto ukinuto, obračuna i isplati otpremninu, što je u konkretnom slučaju i učinjeno.Tužiocu je radni onos prestao zakonitim rešenjem pa tuženi nije dužan da ga vrati na rad, jer takvu obavezu ima samo kada se radi o nezakonitom prestanku radnog odnosa, na osnovu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu, a to ovde nije slučaj. Iz navedenih razloga, nisu osnovani navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Troškovi revizijskog postupka na ime angažovanja punomoćnika – advokata za sastav odgovora na reviziju tuženom nisu bili potrebni u smislu odredbe člana 154. Zakona parničnom postupku.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić