U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića predsednika veća, Branke Dražić i Katarine Manojlović Andrić članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nemanja Lukić advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo – Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3408/21 od 01.09.2021. godine, u sednici veća održanoj 05.05.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3408/21 od 01.09.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 817/19 od 28.01.2021. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je subjektivno preinačenje tužbe. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete u vidu razlike između isplaćene posebne penzije i zarade koju bi tužilac ostvario u periodu od 01.04.2014. godine do 30.09.2020. godine isplati iznos od 1.816.835,68 dinara u pojedinačno opredeljenim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti do isplate i da u korist tužioca uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje na navedene iznose isplaćenih zarada, i to doprinose penzijskog i invalidskog osiguranja Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinose zdravstvenog osiguranja Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i doprinose osiguranja za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 189.384,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana nastupanja uslova za izvršenje pa do konačne isplate.

Presudom Apelacionog sud u Beogradu Gž1 3408/21 od 01.09.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 817/19 od 28.01.2021. godine u stavu drugom i trećem izreke i odbijen kao preuranjen tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete u visini razlike između isplaćene posebne penzije i plate koju bi tužilac ostvario u periodu od 01.04.2014. godine do 30.09.2020. godine sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i zahtev za uplatu u korist tužioca doprinosa za obavezno socijalno osiguranje na iznose isplaćenih zarada bliže navedenih u sadržaju stava i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 189.384,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastupanja uslova za izvršenje, a obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova prvostepenog postupka isplati iznos od 6.000,00 dinara. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime naknade troškova postupka po žalbi isplati iznos od 16.500,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, u smislu člana 408. ZPP u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP na koje se ukazuje revizjom tužioca, jer drugostepeni sud u postupku odlučivanja po žalbi nije pogrešno primenio odredbe ovog zakona, a što je moglo uticati na donošenje pravilne i zakonite odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene – Policijska uprava Gnjilane, Koordinaciona uprava za Kosovo i Metohiju na radnom mestu ... Rešenjem tužene 06/25 broj 118-1-19-1-99/2013 od 31.12.2013. godine tužiocu je prestao radni odnos kod tužene sa danom 31.12.2013. godine, sa pravom na posebnu penziju. Presudom Upravnog suda U 6424/14 od 05.03.2015. godine uvažena je žalba tužioca i rešenje žalbene komisije Vlade Republike Srbije 118-00-132/2014-1 od 07.03.2014. godine je poništeno, a predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje, nakon čega je tužena donela rešenje broj 118-77/17 dana 10.04.2017. godine kojim je tužiocu ponovo utvrđen prestanak radnog odnosa kod tužene sa danom 31.12.2013. godine, sa pravom na posebnu penziju. Presudom Upravnog suda U 12247/17 od 30.01.2019. godine uvažena je tužba tužioca i poništeno rešenje žalbene komisije Vlade Republike Srbije broj 118-00-00018/2017-1 od 31.05.2017. godine, a predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Rešenjem tužene 118-22/20 od 15.07.2020. godine tužiocu je utvrđen prestanak radnog odnosa kod tužene sa danom 31.12.2013. godine sa pravom na posebnu penziju. Protiv ovog rešenja tužilac je izjavio žalbu o kojoj je odlučeno rešenjem žalbene komisije od 08.10.2020. godine i protiv kog je tužilac podneo tužbu Upravnom sudu dana 30.10.2020. godine. Postavljenim tužbenim zahtevom tužilac je tražio isplatu razlike između posebne penzije koju je u spornom periodu ostvarivao i zarade koju bi primao da nije doneto rešenje o prestanku radnog odnosa od 31.12.2013. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade materijalne štete u vidu razlike između posebne penzije i zarade koju bi tužilac ostvario kod tužene, u periodu od 01.04.2014. godine do 30.09.2020. godine isplati inos od 1.816.835,68 dinara sa obrazloženjem da u spornom periodu tužilac nije radio kod tužene usled krivice i nezakonitog postupanja tužene, a kod činjenice da je tužilac podneo tužbu Upravnom sudu dana 30.10.2020. godine radi poništaja rešenja tužene – žalbene komisije Vlade RS od 08.10.2020. godine i koje rešenje nije pravnosnažno, zbog čega tužiocu u odsustvu konačnog i pravnosnažnog rešenja o prestanku radnog odnosa pripada naknada štete u visini razlike koju bi tužilac ostvario na poslovima koje je obavljao do prestanka radnog odnosa i penzije koja mu je isplaćivana u spornom periodu.

Odlučujući o žalbi tužene, drugostepeni sud je zaključio da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je u ponovnom postupku rešenjem tužene od 15.07.2020. godine tužiocu ponovo utvrđen prestanak radnog odnosa sa danom 31.12.2003. godine sa pravom na posebnu penziju, da je rešenjem žalbene komisije Vlade Republike Srbije od 08.10.2020. godine odbijena žalba tužioca izjavljena protiv naznačenog rešenje tužene, a da Upravni sud još uvek nije doneo odluku po tužbi tužioca podnetoj protiv drugostepenog rešenja tužene, iz čega proizilazi da zahtev tužioca za isplatu razlike plate koju bi eventualno ostvario da je nastavio da radi kod tužene i posebne penzije koju je u utuženom periodu primao, za sada preuranjen.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužilac nema pravo na isplatu razlike između plate koju bi eventualno ostvarivao da je nastavio rad kod tužene i posebne penzije koju je u utuženom periodu primao, ali ne iz razloga koje je naveo drugostepeni sud.

Naime, postojanje pravnosnažne sudske odluke, kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos daje pravo na naknadu štete u vidu izgubljene zarade ( član 191.stav 1.-3. Zakona o radu).

U konretnom slučaju, tužena je u ponovljenom postupku, dana 15.07.2020. godine, donela rešenje kojim je utvrđeno da je radni odnos tužioca kod tužene prestao sa 31.12.2013. godine, sa pravom na posebnu penziju i da je odlučujući o žalbi tužioca na navedeno rešenje, žalbena komisija Vlade Republike Srbije rešenjem od 08.10.2020. godine odbila žalbu tužioca kao neosnovanu. Dakle, rešenje tužene od 15.07.2020. godine, po kom je tužiocu prestao radni odnos sa 31.12.2013. godine, postalo je konačno u upravnom postupku i od kada tužilac nije u radnom odnosu i od kog momenta ne ostvaruje prava iz radnog odnosa, zbog čega mu ne pripada pravu na isplatu razlike između posebne penzije i zarade koju bi ostvarivao u spornom periodu.

Činjenica da je tužilac podneo tužbu Upravnom sudu radi poništaja rešenja žalbene komisije Vlade Republike Srbije od 08.10.2020. godine je u konkretnom slučaju bez uticaja, obzirom da o istoj još uvek nije odlučeno, zbog čega je rešenje od 15.07.2020. godine kojim je tužiocu prestao radni odnos konačno i izvršno.

Stoga u konkretnom slučaju nema nezakonitog postupanja tužene kojim bi tužiocu bila prouzrokovana šteta, zbog čega tužilac nema pravo na isplatu razlike između zarade koju bi tužilac ostvario na poslovima koje obavlja do prestanka radnog odnosa kod tužene i posebne penzije koja mu je isplaćivana u spornom periodu.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić