.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 631/2024
30.01.2025. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Dragan Vasić, advokat iz ..., protiv tuženog Akcionarskog društva „Elektroprivreda Srbije“ sa sedištem u Beogradu, koga zastupa punomoćnik Sabahudin Tahirović, advokat iz ..., radi utvrđenja postojanja radnog odnosa, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4167/23 od 02.11.2023. godine, u sednici održanoj 30.01.2025. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4167/23 od 02.11.2023. godine u delu stava prvog izreke, kojim je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 410/23 od 18.05.2023. godine u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, sedmom, osmom, devetom, desetom, jedanaestom, dvanaestom, trinaestom, četrnaestom, petnaestom, šesnaestom i osamnaestom izreke, kao i u stavu drugom izreke.
PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4167/23 od 02.11.2023. godine u delu stava prvog izreke kojim je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 410/23 od 18.05.2023. godine u stavu sedamnaestom izreke, tako što se ODBIJA, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca AA iz ... da se utvrdi da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog Javnog preduzeća „Elektroprivreda Srbije“, Tehnički centar Kraljevo, Odsek za tehničke usluge Kraljevo, Pogon ..., Sektor za održavanje ..., radi obavljanja poslova ... počev od 01.02.2016. godine.
ODBIJAJU SE, kao neosnovan, zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova revizijskog postupka.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 410/23 od 18.05.2023. godine, stavovima od 1. do 16. izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da su ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova zavedenih kod tuženog pod brojevima i zaključeni u dane bliže navedene u naznačenim stavovima. Stavom sedamnaestim izreke utvrđeno je da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog radi obavljanja poslova ..., počev od 01.02.2016. godine. Stavom osamnaestim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 418.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastupanja uslova za izvršenje presude do konačne isplate.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4167/23 od 02.11.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 410/23 od 18.05.2023. godine. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi, kao neosnovan.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Tužilac je podneo odgovor na reviziju.
Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11...10/23), pa je ocenio da je revizija tuženog delimično osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se ne ukazuje na ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženim zaključio više ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova na radnom mestu ..., sa mestom rada u ..., i to u periodu od 01.02.2016. godine do 26.12.2021. godine. Tužilac je sve vreme obavljao faktički iste poslove, i to čitača struje, poslove isključenja i poslove održava trafo stanica, izgradnje novih mreža i održavanje mrežnih stubova. Radio je puno radno vreme, rad je bio organizovan u smenama, a radio je i prekovremeno, bez prekida radnog angažovanja. Sve poslove koje je obavljao radio je po nalogu neposrednog rukovodioca.
Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužilac od 01.02.2016. godine, a na osnovu šesnaest zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova kod tuženog, neprekidno obavljao istovrsne poslove ..., koji su sistemaziovani Pravilnikom tuženog o sistematizaciji radnih mesta važećim u spornom periodu, da su navedeni ugovori zaključeni za obavljanje poslova koji ne predstavljaju privremene i povremene poslove, te su ništavi, a tužilac je zaključenjem ovih ugovora zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad 01.02.2016. godine. Zaključivanjem ugovora sa tužiocem tuženi je zloupotrebio pravo iz člana 197. Zakona o radu, a što je zabranjeno odredbom člana 13. Zakona o obligacionim odnosima. Činjenica da je tuženi, kao deo javnog sektora Republike Srbije imao zabranu zapošnjavanja novih lica u spornom periodu, ne utiče na okolnost da je tuženi da tužiocem zaključio ugovore protivno članu 197. Zakona o radu, što osporene ugovore čini ništavim, a pored toga tuženi je imao mogućnost da kroz poseban postupak i dobijanje saglasnosti, shodno Zakonu o budžetskom sistemu, ukoliko je postojala potreba za prijem u radni odnos zbog povećanog obima posla primi tužioca u radni odnos na određeno vreme, što on nije učinio, a u toku postupka je nesumnjivo utvrđeno da je za poslovima tužioca postojala potreba i da je tužilac duže od pet godina obavljao ove poslove.
Navodi revizije kojima se osporava pravilnost primene materijalnog prava i izloženo pravno mišljenje nižestepenih sudova su delimično osnovani.
Prema odredbama Zakona o radu, radni odnos se zasniva ugovorom o radu, koji zaključuju zaposleni i poslodavac pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku. Odredbom člana 32. stav 2. istog Zakona je propisano da se, ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu pre stupanja zaposlenog na rad u pismenom obliku, smatra da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.
Zakonom o radu su, kao rad van radnog odnosa, definisani privremeni i povremeni poslovi, tako što je članom 197. propisano da poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa nezaposlenim licem, zaposlenim koji radi nepuno radno vreme - do punog radnog vremena i korisnikom starosne penzije. Ugovor iz stava 1. ovog člana zaključuje se u pisanom obliku (stav 2.).
Pravnu prirodu ugovora ne određuje samo njegov naziv, već i suština pravnog odnosa koji je njime zasnovan. Tužilac je kod tuženog bio angažovan na osnovu više ugovora o privremenim i povremenim poslovima, zaključenih u periodu od 01.02.2016. godine do 26.12.2021. godine, pa po svojoj pravnoj prirodi ovi ugovori bez obzira na njihov naziv (privremeni i povremeni poslovi) u suštini predstavljaju ugovore o radu na određeno vreme.
S obzirom na navedeno, pravilno su nižestepeni sudovi utvrdili da su svi ugovori koje je tužilac zaključio sa tuženim o privremenim i povremenim poslovima ništavi, jer je kod tuženog radno mesto na kome je tužilac radio bilo sistematizovano Pravilnikom o sistematizaciji poslova tuženog u spornom periodu, a tužilac je faktički obavljao uvek iste poslove, kontinuirano i sa punim radnim vremenom. Navedeni poslovi su trajnog, a ne privremenog ili povremenog karaktera, te se prema svojoj sadržini i opisu poslova ne mogu smatrati privremenim i povremenim poslovima iz člana 197. Zakona o radu. Nižestepeni sudovi su za svoju odluku o utvrđenju ništavosti navedenih ugovora dali dovoljno razloga, koji u svemu prihvata i Vrhovni sud. U tom smislu su neosnovani navodi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u tom delu presude.
Međutim, s obzirom da je tuženi korisnik javnih sredstava, u odnosu na njega se primenjuje i Zakon o budžetskom sisitemu, koji je lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu. Zakonom o budžetskom sistemu čije su norme obavezujuće i za tuženog, kao i Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“ br. 108/13), koji je stupio na snagu 07.12.2013. godine i kasnijim izmenama i dopunama, članom 27e stav 34. propisano je da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2020. godine. Izuzetno od stava 34. radni odnos sa ovim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Članom 105. istog Zakona, propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa, u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.
Tužilac je kod tuženog radio na osnovu zaključenih ugovora u periodu od 01.02.2016. godine do 26.12.2021. godine, kada je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sisitemu, koji je bio u primeni od 07.12.2013. godine bilo zabranjeno zapošljavanje novih lica u javnom sektoru radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta, osim u izuzetnim slučajevima, uz saglasnost nadležnog organa Vlade, a izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sisitemu od 01.01.2021. godine bilo je ograničeno zapošljavanje novih lica u javnom sektoru u smislu člana 27k. U smislu navedenih zakonskih odredbi ništavost ugovora o privremenim i povremenim poslovima u konkretnom slučaju ne vodi utvrđenju da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad 01.02.2016. godine.
Pri tome, iako je u postupku utvrđeno da je Vlada Republike Srbije, Komisija za davanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava davala saglasnosti za dodatno radno angažovanje kod tuženog u spornom periodu ne vodi zaključku da je dobijena saglasnost trebalo da bude iskorišćena za zasnivanje radnog odnosa tužioca, pošto je tuženi ovlašćen da prema svojim potrebama i procesu rada odluči o broju i strukturi zaposlenih. Vrhovni sud je imao u vidu da je od 01.01.2021. godine postojalo samo ograničenje zapošljavanja u javnom sektoru, ali tužilac nije ukazao da su postojali uslovi iz člana 27k Zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu za zasnivanje radnog odnosa. Zato je revizija tuženog delimično usvojena, a pobijana presuda preinačena u delu koji se odnosi na utvrđenje da je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme.
Tuženi je delimično uspeo u revizijskom postupku, u manjem delu tužbenog zahteva, pa nema pravo na troškove revizijskog postupka koje je tražio i opredelio, u smislu člana 154. i člana 155. Zakona o parničnom postupku.
Sastav odgovora na reviziju nije bio nužna radnja u postupku, zbog čega ni tuženi nema pravo na troškove revizijskog postupka koje je tražio i opredelio.
Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414, člana 416. stav 1. i člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.
Predsednik veća-sudija
Vesna Subić,s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
