U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ana Božić, advokat iz ..., protiv tuženog PD „Arena Beograd“ d.o.o. Beograd, koju zastupa Gradsko pravobranilaštvo grada Beograda, radi poništaja rešenja i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2389/16 od 19.10.2018. godine, u sednici održanoj 22.10.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2389/16 od 19.10.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 2639/12 od 15.01.2016. godine, stavom prvim izreke, odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužioca kojim je tražio da se kao nezakonito poništi rešenje direktora tuženog broj .../... iod 04.06.2012. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu od 01.02.2010. godine, i da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad, kao i da mu naknadi troškove postupka. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova postupka plati 254.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2389/16 od 19.10.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postuka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 441. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenu pred drugostepenim sudom, jer su u pobijanoj presudi ocenjeni bitni žalbeni navodi u smislu člana 398. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu na neodređeno vreme, na poslovima ..., na osnovu zaključenog ugovora o radu od 01.02.2010. godine. Osnivač tuženog je grad Beograd. Gradonačelnik grada Beograda je u junu 2011. godine doneo odluku o racionalizaciji broja zaposlenih u privrednim društvima čiji je osnivač grad Beograd, nakon čega je tuženi tokom juna 2011. godine angažovao Fakultet organizacionih nauka – FON, radi analize svog poslovanja, koji je u sektoru u kome je tužilac radio utvrdio da postoji relativno veliki višak zaposlenih, tj. da je optimalni broj zaposlenih u tom sektoru 16,40 u odnosu na 20 zaposlenih, i da je stoga 3,86 višak zaposlenih u tom sektoru. Direktor tuženog je 20.12.2011. godine doneo odluku o izmeni Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, kojom je u sektoru organizacije i tehnike ukinuto i brisano više radnih mesta, između ostalog i radno mesto na kojem je tužilac radio. Skupština društva tuženog je na tekst odluke dala saglasnost odlukom od 27.11.2011. godine. Pre nego što je doneo napred navedenu odluku direktor tuženog je 18.07.2011. godine doneo odluku o pokretanju postupka utvrđivanja viška zaposlenih u cilju racionalizacije broja zaposlenih, formirao komisiju, pristupio ocenjivanju zaposlenih i imenovao ocenjivače. Rad tužioca ocenjen je po sedam kriterijuma i ukupna prosečna ocena tužioca je 6,50%. Navedena ocena tužioca, kao i ostalih zaposlenih, verifikovana je od komisije i predstavlja je konačnu ocenu rada tužioca. Tužiocu (u odnosu na grupu zaposlenih u koju je svrstan) srednja ocena je najniža druga ocena, a ostali zaposleni i to BB, VV i GG imali su višu prosečnu ocenu od tužioca, osim zapsolenog DD, koji je imao prosečnu ocenu 6,20. U spronom periodu tuženi je imao ukupno 45 zaposlenih, a tri radnika su proglašena za tehnološki višak i otpuštena su uz isplatu otpremnine. Rešenjem tuženog od 04.06.2012. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu od 01.02.2010. godine, zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na kojima je tužilac bio raspoređen (jer je ukinuto radno mesto na kojem je isti bio raspoređen), uz isplatu otpremnine u visini od 893.629,75 dinara i uz pojašnjenje da tuženi nije imao mogućnost da tužiocu obezbedi drugo radno mesto, koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnom iskustvu, ni mogućnost da mu ponudi posao u nižem stepenu stručne spreme, niti je mogao da mu obezbedi prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je nižestepenim odlukama primenjeno mateerijalno pravo, kada je odbijen, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog, kojim mu je otkazan ugovor o radu i tuženi obaveže da ga vrati na rad.

Članom 179. stavom 1. tačkom 9. Zkona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09), koji se ima primeniti u ovom slučaju, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, imajući u vidu citiranu odredbu Zakona o radu, a kod utvrđenog da je Gradonačelnik grada Beograda doneo odluku o racionalizaciji broja zaposlenih u privrednim društvima čiji je osnivač, da je grad Beograd osnivač tuženog, da je tuženi nakon donošenja napred navedene odluke angažovao Fakultet organizacionih nauka radi analize svog poslovanja, koji je utvrdio da u sektoru u kome je tužilac radio postoji relativno veliki višak zaposlenih (3,86%), nakon čega je direktor tuženog 20.12.2011. godine doneo odluku o izmeni Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, kojom je u sektoru organizacije i tehnike ukinuto i brisano više radnih mesta, između ostalih i radno mesto na kome je tužilac radio, da je na tekst odluke o izmeni Pravilnika, Skupština društva tuženog dala saglasnost odlukom od 27.11.2011. godine i da je navedena odluka stupila na pravnu snagu, nakon čega je doneto sporno rešenje tuženog, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tuženi u postupku proglašenja tužioca tehnološkim viškom ispoštovao proceduru propisanu zakonom. S obzirom da je ukinuto radno mesto na kome je tužilac radio i da tuženi nije bio u mogućnosti da tužiocu obezbedi drugi posao, koji odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima, da tuženi nije imao mogućnost da tužiocu ponudi drugi posao sa nižom stručnom spremom odgovarajućeg zanimanja, kao i da tuženi nije bio u mogućnosti da obezbedi prekvalifikaciju, dokvalifikaciju ili ponudi posao kod drugog poslodavca tužiocu, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je sporno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu zakonito i pravilno su odlučili nižestepeni sudovi kada su odbili, kao neosnovan zahtev tužioca da se sporno rešenje tuženog poništi, pravilnom primenom člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu.

Sa napred navedenih razloga neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, kao i navodi revizije da iako je radno mesto tužioca ukinuto, da je tužilac ocenjen, budući da to nije od uticaja, jer je ukinuto radno mesto na kome je tužilac radio, a ocenjivanje zaposlenih je započeto pre nego što je doneta odluka o izmeni Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, kojom je u sektoru organizacije i tehnike ukinuto i brisano više radnih mesta, između ostalih i radno mesto na kome je tužilac radio.

Revizijom se neosnovano ukazuje i na pogrešnu primenu materijalnog prava, tvrdnjom tužioca da ga je tuženi mogao rasporediti na druge poslove, jer je u vreme otkaza ugovora o radu kod tuženog postojalo radno mesto u okviru građevinske službe – .... Navodi su neosnovani, jer tužilac nije dokazao da je tuženi mogao da ga rasporedi na to radno mesto, kao i da ima kvalifikacije koje su potrebne za obavljanje tog posla.

Saglasno navedenom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je suprotno revizijskim navodima pravilan zaključak nižestepenih sudova da je postojao opravdani razlog za otkaz ugovora o radu tužiocu, kao tehnološkom višku, na osnovu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, zbog čega tuženi nije u obavezi da tužioca vrati na rad primenom članom 191. stav 1. istog zakona.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić