Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovrmeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi AD „Železnice Srbije“ je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Vrhovni kasacioni sud je našao da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 87/18), za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse, s obzirom da je Vrhovni kasacioni sud u više odluka izrazio stav u situaciji kada poslodavac pravo zaposlenih na isplatu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nije iskazao u platnoj listi zaposlenog, koji se razlikuje od stava izraženog u pobijanoj presudi.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd do 01.09.2015. godine, a od tada kod tuženog „Srbija voz“ AD Beograd, kao poslodavca sledbenika, s obzirom da je kod tuženog „Železnice Srbije“ AD došlo do statusne promene izdvajanja uz osnivanje novih akcionarskih društava. Aneksom broj 6. Ugovora o radu koji je zaključen 25.01.2017. godine izmenjene su odredbe ugovora o radu, tako što se zaposleni premešta na poslove ... i osnovna zarada zaposlenog se utvrđuje kao proizvod vrednosti jednog radnog časa od 66,46 dinara neto, koeficijenta posla 2,32 i prosečnog fonda časova rada od 174 časa, što mesečno iznosi 26.828,57 dinara uvećano za poreze i doprinose. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da u obračunima zarada za tužioca nisu posebno prikazane naknade na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, već je obračun utuženih potraživanja veštak izvršio u dve varijante. U prvoj varijanti naknada za ishranu u toku rada obračunata je u visini 20% prosečne neto zarade po zaposlenom u Republici Srbiji i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora u visini 100% od jedne prosečne neto zarade po zaposlenom u Republici Srbiji u skladu sa odredbama Opšteg kolektivnog ugovora koji je važio od septembra meseca 1995. godine. Prema drugoj varijanti nalaza i mišljenja veštaka, naknada za ishranu u toku rada obračunata je u visini 15% prosečne neto zarade po zaposlenom u Republici Srbiji, a na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora u visini od 75% od jedne prosečne neto zarade po zaposlenom u Republici Srbiji. Pravo zaposlenih kod tuženog je u utuženom periodu bilo regulisano opštim aktima važećim kod poslodavca i to Aneksom kolektivnog ugovora iz 2006. godine i Kolektivnim ugovorom iz 2015. godine, tako što su u postupku kolektivnog pregovaranja poslodavac i reprezentativni sindikati zaposlenih ugovorili da je naknada troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za godišnji odmor uključena u vrednost radnog časa.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev za naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, zaključujući da tokom spornog perioda visina ovih troškova nije bila ugovorena ni ugovorom o radu, ni nekim drugim važećim aktom na drugačiji način od onog koji je određen u navedenom Aneksu kolektivnog ugovora iz 2006. godine i Kolektivnom ugovoru iz 2015. godine. Činjenica da je tim opštim aktima ugovoreno pravo na naknadu ovih troškova tako što je ista uključena u cenu radnog sata, bez nominalnog opredeljenja ne znači da zaposlenima, pa i tužiocu ovi troškovi nisu isplaćeni. Po oceni nižestepenih sudova visina predmetnih troškova ne može se utvrditi primenom Kolektivnog ugovora koji je bio zaključen kod tuženog AD „Železnice Srbije“ („Službeni glasnik RS“ broj 37/95 i 7/00) čijim odredbama je poslednji put bila ugovorena i utvrđena visina predmetnih naknada troškova, jer isti nije bio na pravnoj snazi tokom spornog perioda.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da u pobijanoj odluci zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje nije potpuno utvrđeno.

Članom 104. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14) propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a prema odredbi člana 105. stav 3. tog zakona, pod zaradom se smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tačka 1. do 4. i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1. ovog zakona. Po članu 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Po članu 121. stav 1. istog zakona poslodavac je dužan da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun.

Vlada Republike Srbije, Sindikat železničara Srbije, Nezavisni sindikat železničara Srbije i generalni direktor Javnog železničkog transportnog preduzeća „Beograd“ zaključili su 30.11.2002. godine Kolektivni ugovor za Javno preduzeće železnice Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 84/02, 108/04, 112/08, 45/09, 70/10 i 46/11). Ovim Kolektivnim ugovorom poslodavac se nije obavezao da isplati troškove naknade za ishranu u toku rada i regresa za godišnji odmor, a Aneksom tog ugovora koji se u skladu sa odredbom člana 31. Aneksa primenjuje od 01.01.2006. godine je propisano: da se član 57. KU menja i glasi: Zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 2.). Odredbom člana 5. stav 1. i 2. Aneksa je utvrđena vrednost jednog radnog časa za period januar – juni i juli - decembar 2006. godine, a stavom 6. ovog člana je utvrđeno da je u vrednost radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedeno na jedan radni čas.

Kolektivnim ugovorom za „Železnice Srbije“ AD („Službeni glasnik železnice Srbije“ broj 4 od 24.03.2015. godine) regulisano je da odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarade, naknadu zarade i ostalih primanja zaposlenih se primenjuju od 01.02.2015. godine. Po članu 57. u vrednost jednog radnog časa uključena je mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Vrhovni kasacioni sud smatra da konkretizacija prava iz navedene odredbe Aneksa KU (iz 2006. godine) nije izvršena, odnosno da se iz ovako utvrđene vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer ona nije određena u nominalnom iznosu ni aneksom, a ni u obračunskim listama za isplatu zarada tužiocu. Osim toga, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene bez obzira na njihovo radno mesto, koeficijent za obračun i isplatu zarade i na njihovu stručnu spremu. Zbog toga se ne može prihvatiti stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, jer u tom slučaju visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi direktno zavisila od visine koeficijenta za konkretno radno mesto, odnosno bila bi u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta što nije pravilno.

Imajući u vidu navedeno, nižestepeni sudovi zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu ocenili prvilnost obračuna i visinu tražene naknade za topli obrok i regres, dat u nalazu i mišljenju veštaka u dve varijante, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, pa nema uslova za preinačenje nižestepenih presuda. Visina regresa i toplog obroka može se utvrditi veštačenjem na osnovu parametara iz ranijih opštih akata na osnovu zakonske ili sudske analogije, pa će prvostepeni sud oceniti pravilnost nalaza i mišljenja veštaka na osnovu člana 8. ZPP.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić