Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2736/21 od 08.12.2021. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačena prvostepena presuda te je zahtev tužioca za naknadu štete preko iznosa od 303.845,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 09.07.2021. godine odbijen. Stavom drugim izreke je žalba tuženog u preostalom odbijena i prvostepena presuda u preostalom usvajajućem delu i delu odluke o troškovima parničnog postupka potvrđena. Stavom trećim izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu revizije su blagovremeno izjavile obe parnične stranke, tužilac pobijajući je u preinačujućem delu zbog pogrešne primene materijalnog prava a tuženi pobijajući je u usvajajućem delu zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku u smislu odredbe člana 408, a u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. i 441. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23), u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da su revizije parničnih stranaka dozvoljene, revizija tužioca osnovana, a revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanjem revidenata da drugostepeni sud nije dao nikakve razloge za svoju odluku, odnosno da njegovi razlozi nisu jasni u pogledu zaključaka koje je doneo odlučujući o žalbi tuženog zapravo se ukazuje na učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP iz kojih razloga se revizija ne može izjaviti shodno odredbi člana 407. stav 1. tač. 1. i 2. ZPP. Stoga, ovi navodi nisu bili predmet ocene revizijskog suda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog od 1988. godine na radnom mestu ... . U 2019. godini tužilac je koristio bolovanje zbog problema sa kičmom i prema lekarskom izveštaju od 30.09.2019. godine ocenom lekara specijaliste medicine rada konstatovano da je tužilac zdravstveno ograničen i onesposobljen za rad na radnom mestu ..., odnosno da kod njega postoje patološka stanja koja predstavljaju kontraindikacije za rad ali da se ekspertiza ne može izraditi jer je potrebno da se ponove određene analize nakon čega će se oceniti radna sposobnost. Ove nalaze potvrdio je u svojim izveštajima od 28.10.2019. godine i 07.03.2020. godine i Zavod za zdravstvenu zaštitu radnika koji je u oceni konstatovano da je tužilac zdravstveno privremeno nesposoban za rad na radnom mestu ... . Njegova nesposobnost za rad je i dalje privremena, produžavana je izveštajima lekara specijaliste od 12.06.2020. godine, 08.07.2020. godine i 24.07.2020. godine. Tužilac je za sve vreme lečenja bio na bolovanju, pa i u avgustu 2020. godine kada je tuženi rešenjem broj .. od 10.08.2020. godine tužiocu otkazao ugovor o radu zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog saglasno odredbi člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu. U obrazloženju je navedeno da je poslodavac odluku o proglašenju viška zaposlenih doneo 07.08.2020. godine usled ekonomskih i organizacionih promena u društvu, proglašenja epidemije virusa COVID 19 u Srbiji i da je nakon što je izvršio uvid u niz lekarskih nalaza zaposlenog koji su konstantno negativni i prate pogoršanje zdravstvenog stanja zaposlenog razmatrao mogućnosti da tužiocu obezbedi radno mesto u skladu sa njegovom zdravstvenom i radnom sposobnošću saglasno članu 81. stav 2. Zakona o radu te da je imao u vidu negativne lekarske nalaze i izveštaje od 30.09.2019. godine. Kako je uvideo da zaposleni u dužem vremenskom periodu ne ispunjava uslove za rad na radnom mestu za koje ima zaključen ugovor o radu, te da se zdravstveno stanje pogoršava i u nedostatku upustva i instrukcija zdravstvenog organa kao i drugog radnog mesta na koje bi mogao premestiti tužioca radi očuvanja zaposlenja i zdravstvenog stanja proglasio je tužioca tehnološkim viškom navodeći takođe da i pored preporuke za procenu radne sposobnosti tužilac nije pokrenuo predloženi postupak niti je priložio druge nalaze koji bi ukazali na poboljšanje zdravstvenog stanja. Ni u jednom lekarskom izveštaju nije konstatovano da je tužilac trajno nesposoban za obavljanje poslova ..., niti je navedeno da se tužiočevo stanje stalno pogoršava a od avgusta 2020. godine tužilac više nema zdravstvenih problema sa kičmom.

Tužilac je star 50 godina, trenutno nezaposlen, kod tuženog je bio u radnom odnosu 23 godine i 5 meseci, živi u porodičnom domaćinstvu sa majkom koja ostvaruje penziju, a tužilac ostvaruje mesečnu novčanu naknadu u visini od 16.000,00 dinara kod Nacionalne službe za zapošljavanje. Poslednja zarada koju je tužilac ostvario kod tuženog je zarada za juli mesec 2020. godine i iznosila je 45.493,50 dinara bruto, odnosno 33.520,97 dinara neto, a isplaćeno mu je, nakon ličnih obustava 30.384,56 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je nezakonito rešenje tuženog broj .. od 10.08.2020. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu jer poslodavac nije na način propisan članom 81. stav 2. Zakona o radu utvrdio nesposobnost tužioca za obavljanje poslova ... zbog čega nije bilo osnova za otkaz ugovora o radu primenom odredbe člana 179. stav 5. tačka 1., u vezi sa članovima 81. stav 2, 101. i 102. stav 2. Zakona o radu na koji se tuženi u osporenom rešenju poziva.

Takođe su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da tužilac ima pravo na paušalnu naknadu štete kao zamenu za vraćanje na rad iz člana 191. stav 5. Zakona o radu, ali po oceni prvostepenog suda tužiocu pripada pravo na naknadu štete u visini od 14 zarada koje je tužilac ostvario u mesecu koji je prethodio prestanku radnog odnosa, kao pravičnu s obzirom na sve okolnosti slučaja i koja naknada se shodno stavu 8. istog člana obračunava u visini bruto zarade, dok po oceni drugostepenog suda tužiocu s obzirom na sve okolnosti slučaja pripada naknada u visini od 10 zarada koje je ostvario u mesecu koji je prethodio nezakonitom otkazu ugovora o radu koja se obračunava u visini isplaćene zarade.

Po oceni Vrhovnog suda, pravno stanovište nižestepenih sudova u pogledu ocene zaknitosti otkaza ugovora o radu zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 81. stav 2. Zakona o radu propisano je da zaposleni sa zdravstvenim smetnjama utvrđenim od strane nadležnog zdravstvenog organa u skladu sa zakonom ne može da obavlja poslove koji bi izazvali pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja ili posledice opasne za njegovu okolinu, dok je odredbom člana 82. propisano da na poslovima na kojima postoji povećana opasnost od povređivanja, profesionalnih ili drugih oboljenja može da radi samo zaposleni koji, pored posebnih uslova utvrđenih pravilnikom, ispunjava i uslove za rad u pogledu zdravstvenog stanja, psihofizičkih sposobnosti i doba života, u skladu sa zakonom. Odredbom člana 3. Pravilnika o prethodnim i periodičnim lekarskim pregledima zaposlenih na radnim mestima sa povećanim rizikom („Službeni glasnik RS“, br. 120/07...53/17) propisano je da periodični lekarski pregled vrši se radi praćenja i ocenjivanja zdravstvenog stanja, odnosno sposobnosti zaposlenog za obavljanje poslova na radnom mestu sa povećanim rizikom na kome zaposleni radi u odnosu na faktore rizika tog radnog mesta, a u rokovima propisanim ovim pravilnikom (stav 1) i da poslodavac upućuje zaposlenog na periodični lekarski pregled najkasnije 30 dana pre isteka roka utvrđenim ovim pravilnikom (tačka 1), nakon zaključivanja bolovanja po osnovu teške povrede na radu (tačka 2) i posle bolesti ili povrede koje nisu vezane sa radom ako postoji sumnja na smanjenu radnu sposobnost (tačka 3). Pravilnik o bližem načinu, troškovima i kriterijumima za procenu radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja i održanja zaposlenja osoba sa invaliditetom („Službeni glasnik RS“, br. 36/10, 97/13) u odredbi člana 3. propisuje da postupak procene radne sposobnosti sprovodi Nacionala služba za zapošljavanje.

Kako je tužilac kod tuženog obavljao poslove radnog mesta ... koje je procenjeno kao radno mesto sa povećanim rizikom to je shodno odredbi člana 82. Zakona o radu i člana 3. Pravilnika o prethodnim i periodičnim lekarskim pregledima zaposlenih na radnim mestima sa povećanim rizikom, tuženi imao ovlašćenja da tužioca uputi na lekarski pregled kod nadležne zdravstvene ustanove pri Nacionalnoj službi za zapošljavanje da proceni da li tužilac ima zdravstvene sposobnosti da radi na mestu ... pa tek ukoliko se utvrdi da nema potrebne sposobnosti za obavljanje posla tek tada je poslodavac ovlašćen da otkaže ugovor o radu uz sve obaveze koje u tom slučaju poslodavac ima. Pošto kod tužioca nije od strane nadležnog organa kontatovana trajna nesposobnost za rad, to ni rešenje o otkazu ugovora o radu nije zasnovano na odredbama Zakona o radu na koji je tuženi zasnovao svoje rešenje i zbog čega su pravilnom primenom materijalnog prava nižestepeni sudovi poništili rešenje o otkazu ugovora o radu kao nezakonito. Zbog toga su revizijski navodi tuženog da je samo zaposleni mogao aktivirati procenu svoje radne sposobnosti a ne i poslodavac i da je stoga tuženi samo na osnovu izveštaja zdravstvenih ustanova o zdravstvenom stanju tužioca mogao s pozivom na odredbu člana 179. stav 5. tačka 1. otkazati ugovor o radu tužiocu neosnovani.

Iz ovih razloga primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o pravnim posledicama nezakonitog prestanka radnog odnosa u smislu odredbe člana 191. stav 5. Zakona o radu, prvostepeni sud je kod utvrđenih činjenica da je tužilac star 53 godine, da je kod tuženog radio 23 godine i 5 meseci, da nema izdržavanih članova porodice već živi sa majkom koja ostvaruje pravo na penziju ocenio da tužiocu umesto vraćanja na rad pripada pravo na naknadu štete u visini 14 bruto zarada koje je tužilac ostvario u mesecu koji je prethodio prestanku radnog odnosa smatrajući je pravičnom obzirom na sve okolnosti konkretnog slučaja, dok je u preostalom delu, za iznos od još 4 zarade tužbeni zahtev odbio kao previsoko postavljen.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade štete umesto vraćanja na rad isplati iznos od 303.845,60 dinara, smatrajući da tužiocu po ovom osnovu pripada naknada štete u visini 10 zarada koje su tužiocu isplaćene za juli mesec 2020. godine sa zakonskom zateznom kamatom od 09.07.2021. godine.

Po oceni Vrhovnog suda pravno stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

Isplata naknade štete kao posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa propisana je članom 191. Zakona o radu tako što će sud, za slučaj da se u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova na zahtev zaposlenog odrediti da mu se isplati naknada štete i uplati pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio (stav 1.), da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će, na zahtev zaposlenog, obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog, u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godina života zaposlenog i broja izdržavanih članova porodice (stav 5.) a da se pod zaradom iz stava 5. i 7. ovog člana smatra zarada koju je zaposleni ostvario u mesecu koji prethodi mesecu u kome mu je prestao radni odnos (stav 8.).

Iz ovih zakonskih odredbi proizilazi da ukoliko zaposleni ne želi da se posle nezakonitog prestanka radnog odnosa reintegriše u radni odnos on po samom zakonu ima pravo da umesto vraćanja na rad zahteva naknadu štete, a poslodavac je u obavezi da mu tu štetu naknadi u visini koju sud odmeri primenom kriterijuma iz člana 191. stav 5. Zakona o radu. Polazeći od činjenice da je rešenje tuženog od 10.08.2020. godine pravnosnažno poništeno presudom od 09.07.2021. godine a da tužilac ne zahteva vraćanje na rad već naknadu štete (tzv. supstitucija reintegracije) pravilno nižestepeni sudovi zaključuju da postoji osnov za naknadu štete umesto vraćanja na rad u smislu člana 191. stav 5. Zakona o radu. Pravilno je prvostepeni sud na osnovu relevantnih činjenica (da je tužilac star 53 godine, da je 23 godine i 5 meseci radio kod tuženog, da nema člana porodice kojeg je u obavezi da izdržava jer majka sa kojom živi ima redovna primanja u vidu penzije) zaključio da tužiocu pripada tražena naknada u visini 14 zarada koje je ostvario u julu mesecu 2020. godine kao mesecu koji je prethodio prestanku radnog odnosa.

Međutim prilikom utvrđivanja visine zarade zaposlenog koja je osnov za utvrđivanje novčanog iznosa naknade štete koja pripada zaposlenom pogrešno je drugostepeni sud primenio odredbu člana 191. stav 8. Zakona o radu. Naime ovom odredbom propisano je pravo zaposlenog da umesto vraćanja na rad zahteva paušalnu naknadu štete od najviše 18 zarada koje bi ostvario da radi u mesecu koji prethodi mesecu u kome mu je prestao radni odnos. Kako je tužiocu radni odnos prestao 10.08.2020. godine to je osnov za utvrđivanje paušalne naknade štete u smislu navedene zakonske odredbe zarada koju je ostvario u julu mesecu 2020. godine i koja je, shodno članu 105. stav 2. Zakona o radu iznosila 33.520,97 dinara, pri čemu su bez uticaja revizijski navodi tužioca da je visinu štete trebalo utvđivati prema zaradi koju bi ostvario u julu mesecu 2020. godine da nije bio na bolovanju, a ne prema naknadi zarade koju je primio zbog bolovanja jer je svoj zahtev za isplatu naknade štete zasnovao na isplaćenoj naknadi zarade za juli 2020. godine.

Zbog toga je tuženi u obavezi da tužiocu isplati naknadu štete u visini 14 zarada koje je ostvario u mesecu koji prethodi prestanku radnog odnosa (za juli 2020. godine u iznosu od 33.520,97 dinara, odnosno ukupno 469.293,58 dinara) u smislu člana 191. stav 8. u vezi st. 5. Zakona o radu zbog čega je u ovom delu preinačena drugostepena presuda i usvojen tužbeni zahtev za isplatu iznosa od još 165.447,90 dinara (što sa dosuđenim iznosom od 303.845,60 dinara čini iznos od 469.293,58 dinara), dok je u preostalom delu revizija tužioca neosnovana te je na osnovu članova 416. stav 1. (preinačenje pobijane odluke) i člana 414. stav 1. ZPP (odbijanje revizije) odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Odluku o troškovima postupka, sadržanu u stavu trećem izreke, Vrhovni sud je doneo primenom člana 165. stav 2., u vezi članova 153. i 154. ZPP i tužiocu koji je uspeo u postupku po reviziji dosudio nužne i neopohodne troškove na ime sastava revizije 18.000,00 dinara i plaćanja sudskih taksi za reviziju 32.922,55 dinara i odluku o reviziji 49.383,83 dinara primenom važeće Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama.

Predsednik veća - sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković