Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a suprotno navodima revizije u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti, jer je pravnosnažnim rešenjem od 29.05.2024. godine odbijen predlog tužilje za preinačenje tužbe isticanjem eventualnog tužbenog zahteva uz postojeći.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u periodu od 02.08.2010. godine do 03.04.2019. godine bila kontinuirano radno angažovana kod tuženog na poslovima ..., po osnovu više zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova i ugovora o radu na određeno vreme zaključenih radi zamene odsutnih zaposlenih sa rada. Rešenjem tuženog od 13.03.2019. godine, otkazan joj je poslednji od zaključenih ugovora o radu sa pratećim aneksima zaključno sa 03.04.2019. godine zbog isteka roka na koji je zaključen.

Prvostepeni sud je primenom odredbi čl. 37. i 197. Zakona o radu zaključio da su ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa, te da se nisu stekli uslovi za otkaz ugovora o radu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da je pogrešan zaključak prvostepenog suda za udovoljenje tužbenom zahtevu u smislu odredbi Zakona o radu, kao i iz razloga što je prvostepeni sud propustio da primeni odredbu člana 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu, s obzirom na to da je tuženi korisnik javnih sredstava.

Neosnovano se navodima revizije osporava prvilna primena materijalnog prava.

Zakonom o radu su, kao rad van radnog odnosa, definisani privremeni i povremeni poslovi, tako što je članom 197. propisano da poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa nezaposlenim licem, zaposlenim koji radi nepuno radno vreme - do punog radnog vremena i korisnikom starosne penzije. Zakonsko ograničenje trajanja privremenih i povremenih poslova ne može se prema navedenoj odredbi produžavati.

Odredbom člana 37. Zakona o radu, važećeg u vreme radnog angažovanja tužilje, propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba. Poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana, na osnovu kojih se radni odnos sa zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 12 odnosno 24 meseca Ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona, ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koji je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.

Kako je ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova poseban imenovani ugovor, kojim se zasniva ugovorni odnos između poslodavca i određenog lica, radno angažovanje po osnovu takvog ugovora se ne može smatrati radnim odnosom, zbog čega se takav ugovor ne može konvertovati u ugovor o radu na neodređeno vreme, a da bi bili ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa tužilji iz određenog u neodređeno vreme, bilo je potrebno da ona tokom celog perioda rada kod tuženog po isteku trajanja ugovora o radu na određeno vreme radi zamene odsutnog zaposlenog, nastavi da radi najmanje pet radnih dana. U konkretnom slučaju ovaj uslov nije ispunjen, budući da tužilja nakon prestanka svakog ugovora o radu na određeno vreme radi zamene odsutnog zaposlenog nije nastavljala da radi kod tuženog bez pravnog osnova, već narednog dana započinjala da radi kod tuženog po drugom pravnom osnovu zaključivanjem ugovora o privremenim i povremenim poslovima i zaključivanjem novog ugovora o radu na određeno vreme. Sledom navedenog iako je tužilja bila radno angažovana kod tuženog po osnovu više sukcesivno zaključivanih ugovora i više različitih osnova - ugovora o privremenim i povremenim poslovima i ugovora o radu na određeno vreme, u kom slučaju se rokovi za preobražaj radnog odnosa računaju iznova, i po oceni Vrhovnog suda primenom Zakona o radu tužbeni zahtev nije osnovan.

Pored navedenog, pravilno je drugostepeni sud ocenio da je tuženi javno preduzeće koje po članu 2. stav 1. tačka 5. Zakona o budžetskom sistemu, spada u korisnike javnih sredstava, pa se u odnosu na njega primenjuju odredbe i tog zakona. Zakonom o izmenama i dopunama tog Zakona („Službeni glasnik RS“ broj 108/2013 od 06.12.2013. godine) u članu 27e dodati su novi stavovi 34. i 35. kojima je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, a izuzetno od tog stava radni odnos sa novim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Postupak za pribavljanje saglasnosti propisan je Uredbom o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS „ br. 113/2013, 21/2014, 118/2014, 22/2015 i 59/2015). Navedena odredba člana 27e stav 34. Zakona, novelirana je kasnijim izmenama i dopunama („Službeni glasnik RS“ broj 142/2014 od 25. 12. 2014. godine, 103/2015 od 14.12.2015. godine, 99/2016 od 12.12.2016. godine, 113/2017 od 17.12.2017. godine, 95/2018 od 08.12.2018. godine, 31/2019 od 29.04.2019. godine, 72/2019 od 07.10.2019 godine i 149/2020 od 11.12.2020. godine), tako da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta do 31. decembra 2020. godine. Članom 105. navedenog zakona propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.

Navedene odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem, radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta su lex specialis u odnosu na odredbe člana 37. Zakona o radu. Kako je prema odredbama Zakona o budžetskom sistemu bilo zabranjeno zapošljavanje novih lica u javnom sektoru, radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim u izuzetnim slučajevima, uz saglasnost nadležnog organa Vlade, zakonitost radnog angažovanja tužilje u smislu odredaba Zakona o radu u predmetnom periodu ne utiče na drugačiju odluku o tužbenom zahtevu.

Tužilja je kod tuženog bila radno angažovana po ugovorima o obavljanju privremenih i povremenih poslova i ugovora o radu na određeno vreme i u periodu kada tuženi, kao korisnik javnih sredstava nije bio u mogućnosti da zasnuje radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim kada za to postoji saglasnost tela Vlade i predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva, što ovde nije slučaj.

Iz iznetih razloga nisu osnovni navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tuženom ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila potrebna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković