.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 680/2016
19.05.2016. godina
Beograd
U IMA NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Snežane Andrejević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca Z.V. iz V., čiji je punomoćnik D.I., advokat iz V., protiv tužene E.-t. š. iz V., koju zastupa Gradski javni pravobranilac Grada Vranja, radi isplate naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1148/15 od 22.12.2015.godine, u sednici veća održanoj dana 19.05.2016.godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene E.-t. š. iz V., izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1148/15 od 22.12.2015.godine.
ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 1222/13 od 16.04.2015.godine, stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena isplati na ime naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada za period od 2010.godine do decembra 2013.godine mesečne iznose bliže označene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom od 05. u tekućem mesecu za prethodni mesec pa do konačne isplate, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj plati troškove parničnog postupka u iznosu od 25.750,00 dinara.
Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž1 1148/15 od 22.12.2015.godine, preinačio presudu Osnovnog suda u Vranju P1 1222/13 od 16.04.2015.godine, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca Z.V. iz V. i obavezao tuženu E.-t. š. iz V. da tužiocu isplati na ime naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada za period od 19.12.2010.godine do 18.12.2013.godine iznose bliže opisane ovim stavom izreke (stav prvi izreke) sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa pa do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je ista presuda u stavu drugom izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 43.016,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 19.016,00 dinara.
Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena je blagovremeno preko punomoćnika izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, s predlogom kao u reviziji.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11) i člana 23. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 55/14) i utvrdio:
Revizija tužene je neosnovana.
U postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema činjeničnom stanju, tužilac se nalazio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene, na radnom mestu profesora fizičkog vaspitanja, sve do 31.08.2014.godine, kada mu je prestao radni odnos kod tužene zbog ostvarivanja prava na starosnu penziju. U periodu od decembra 2010.godine do decembra 2013.godine tužena tužiocu nije isplatila naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada. U spornom periodu tužilac je tvrdio da je na posao dolazio kolima ili pešice. Tuženoj nije podnosio pismeni zahtev za naknadu troškova dolaska i odlaska na rad, ali mu je usmeno saopšteno da on nema pravo na ove troškove, već pravo na te troškove ostvaruju zaposleni koji stanuju na udaljenosti većoj od 4 kilometara od tužene. Tužilac je visinu tužbenog zahteva opredelio prema ceni mesečne karte u javnom prevozu, s obzirom na vreme provedeno na radu i vreme kada je koristio godišnji odmor, a za koji period nije tražio troškove prevoza.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo- odredbu člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005) i odredbu člana 25. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službnei glansik RS2 br. 12/09 ... 1/2012), kada je obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove za dolazak i odlazak sa rada za sporni period potraživanja.
Prema odredbi člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte, dok je odredbom člana 25. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnimi srednjim školama i domovima („Službeni glasnik RS“ br. 12/09, 67/2001, 1/2012) propisano da zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski) koja mora biti isplaćena do 5 u mesecu za prethodni mesec, ukoliko se naknada isplaćuje u novcu.
Poštujući navedene odredbe zakona i Posebnog kolektivnog ugovora, pravilno zaključuje drugostepeni sud da tužilac osnovano zahteva isplatu naknade za dolazak i odlazak sa rada za sporni period potraživanja. Ovo pravo tužiocu je kao zaposlenom kod tuženog bilo utvrđeno citiranom odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, kao i citiranom odredbom člana 25. Posebnog kolektivvnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika. Kako ni citiranom odredbom Zakona o radu, kao ni Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, pravo na naknadu troškova nije uslovljeno rastojanjem od mesta prebivališta do radnog mesta, kao ni određenom kategorijom bolesti zaposlenog, sledi da pravo na naknadu troškova prevoza pripada svim zaposlenima, odnosno i onima koji ne koriste javni saobraćaj, već od kuće do radnog mesta dolaze sopstvenim automobilom ili pešice. Pored toga, ostvarivanje ovog prava nije uslovljeno ni obavezom zaposlenog da se posebnim zahtevom obrati tuženoj radi priznavanja troškova prevoza, jer ni ta obaveza nije propisana ni zakonom ni Posebnim kolektivnim ugovorom, a ni Ugovorom o radu, pa se u konkretnom slučaju neposredno imaju primeniti odredbe zakona i navedenog Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika.
Tužena u reviziji potražuje troškove za sastav revizije po AT tarifi i takse po TT tarifi u neopredeljenim iznosima, što je suprotno članu 163. stav 2. ZPP, zbog čega ovi troškovi tuženoj nisu priznati, imajući u vidu da je drugostepenom presudom pravilno odlučeno o troškovima postupka, primenom člana 153, 154. i 163. ZPP.
Na osnovu ovlašćenja iz člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, bez detaljnog obrazlaganja revizijske odluke, budući da se u reviziji ponavljaju žalbeni navodi, koje je pravilno ocenio drugostepeni sud, a obrazlaganjem revizijske odluke ne bi se postiglo novo tumačenje prava, niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.
Predsednik veća – sudija
Snežana Andrejević,s.r.
