Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić, Danijele Nikolić, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandra Savić advokat iz ..., protiv tužene OŠ „Vuk Karadžić“ iz Pečenjevca, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1288/2019 od 31.07.2019. godine, u sednici veća održanoj 10.09.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1288/2019 od 31.07.2019. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1288/2019 od 31.07.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1 342/18 od 24.12.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu isplati na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2015, 2016. i 2017. godinu, kao i na ime neisplaćene naknade za ishranu u toku rada za period od septembra 2014. godine zaključno sa avgustom 2017. godine, iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti svakog pojedinačnog iznosa pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovani eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da zaključi aneks ugovora o radu na ugovor o radu 02 br. 133/1 od 07.04.1981. godine, kojim se zaposlenom tužiocu priznaje pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora i utvrđuje njihova visina, a naknada troškova za ishranu u toku rada izražava u novčanom iznosu počev od dana podnošenja tužbe, te da se, ukoliko tuženi ne zaključi aneks ugovora o radu sa tužiocem, ova presuda ima smatrati pravnim osnovom za utvrđivanje visine naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćnje godišnjeg odmora i njihovu isplatu tužiocu počev od dana podnošenja tužbe i izražavanja naknade troškova za ishranu u toku rada u novčanom iznosu u isplatnim listama. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 9.740,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1288/2019 od 31.07.2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1 342/18 od 24.12.2018. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 87/18), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu citirane odredbe zakona.

Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pravnosnažnom presudom je naknada štete tužiocu zbog neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2015, 2016. i 2017. godinu, kao i naknade za ishranu u toku rada u periodu od septembra 2014. godine do avgusta 2017. godine, koje naknade su tužiocu isplaćivane kroz platu, shodno odredbi člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama (''Službeni glasnik RS'' br. 34/2001...21/2016). O tužbenom zahtevu tužioca, nižestepeni sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda u kojima je odlučivano o istovrsnim zahtevima tužioca, zbog čega ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe ujednačavanja sudske prakse niti novog tumačenja prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke ovog rešenja doneo u smislu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost revizije, primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužbu radi naknade štete tužilac je podneo 28.05.2018. godine, a vrednost predmeta spora je 484.069,76 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinsko-pravnom zahtevu u kom vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to revizija nije dozvoljena.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke ovog rešenja, doneo u smislu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić