Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2743/20 od 08.10.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom, trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu šestom izreke prvostepene presude, pa je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 472.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti pa do isplate u roku od 15 dana. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog da se obaveže tužilac da mu naknadi troškove postupka po žalbi. Stavom četvrtim izeeke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka nastalih u postupku po žalbi isplati iznos od 33.000,00 dinara u roku od 15 dana.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog u Pogonu ... u Odeljenju ... na osnovu Ugovora o radu od 01.07.2002. godine. U toku radnog vremena iz priručnog magacina koji se nalazi u okviru poslovnog prostora pogona za preventivne poslove na lokaciji ... tužilac je dana 26.09.2012. godine, uzeo jednu spojnicu MDP FI 200MM vlasništvo tuženog, i istu stavio u svoje privatno vozilo u nameri da je proda i time sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist. Time je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze predviđene odredbom člana 14. stav 1. alineja 2 Ugovora o radu, kvalifikovanu kao nezakonito raspolaganje sredstvima, necelishodno i neodgovorno korišćenje sredstava rada. Zbog toga mu je osporenim rešenjem tuženog od 18.12.2012. godine otkazan ugovor o radu. Pre donošenja osporenog rešenja kod tuženog je sproveden postupak utvrđivanja odgovornosti tužioca koji je pokrenut na predlog rukovodioca Odeljenja ... od 28.09.2012. godine. Postupak je sprovela Komisija za utvrđivanje činjeničnog stanja. U navedenom postupku tužilac je saslušan i na raspravi 01.11.2012. godine u celosti priznao povredu radne dužnosti koja mu je stavljena na teret, nakon čega mu je dostavljeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz od 03.12.2012. godine na koje se takođe izjasnio. Komisija za utvrđivanje činjeničnog stanja formirana od strane tuženog je nedvosmisleno konstatovala da je tužilac učinio povredu radne obaveze predviđenu ugovorom o radu, ali da se kao olakšavajuća okolnost mora uzeti činjenica da tužilac nije imao propuste u radu niti je u toku dugogodišnjeg rada učinio lakšu ili težu povredu radne obaveze, te je predložila da se za tužioca donese mera upozorenja kojom će se tužilac obavestiti da će mu se ako u roku od jedne godine učini istu ili sličnu povredu radne obaveze otkazati ugovor o radu bez ponovnog upozorenja.

Po oceni nižestepenih sudova, obzirom na sve okolnosti konkretnog slučaja, poslodavac je imao obavezu da proceni sve relevantne činjenice koje se tiču učinjene povrede radne obaveze, ali i svih prilika na strani tužioca. Ovo naročito obzirom na to da je Komisija za utvrđivanje činjeničnog stanja, koja je formirana od strane tuženog, nakon sprovedenog postupka predložila meru upozorenja kao odgovarajuću sankciju kojom bi se postigla svrha kažnjavanja, navodeći kao olakšavajuće okolnosti na strani tužioca to da tužilac u dotadašnjem dugogodišnjem radu nije imao, niti je učinio lakšu ili težu povredu radne obaveze, dok je Sindikat dao mišljenje i preporuku da se kod odlučivanja ima u vidu težak socijalni položaj tužioca kao samohranog roditelja. Međutim, tuženi je kod odlučivanja zanemario ova mišljenja i preporuke, iako su u konkretnoj situaciji postojali svi uslovi da se oni usvoje. Imajući u vidu izloženo nižestepeni sudovi su zaključili da nisu postojali opravdani razlozi za otkaz ugovora o radu tužiocu iz člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu zbog čega su ocenili da je osporeno rešenje nezakonito.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pobijana presuda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 2) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 i 61/05) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlozi koji se odnose na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. Prema odredbi člana 180. stav 1. istog zakona poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu iz člana 179. tač. 1)-6) ovog zakona zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. Prema stavu 2. istog člana u upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje, a prema stavu 3. ako postoje olakšavajuće okolnosti ili ako priroda povrede radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline nije dovoljan razlog za otkaz ugovora o radu, poslodavac može u upozorenju da zaposlenog obavesti da će mu otkazati ugovor o radu ako ponovo učini istu ili sličnu povredu, bez ponovnog upozorenja.

Poslodavac je na osnovu člana 181. Zakona o radu dužan da upozorenje iz člana 180. ovog zakona dostavi na mišljenje sindikatu čiji je zaposleni član.

Imajući u vidu citirane propise i utvrđeno činjenično stanje pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev tužioca usvojili i osporeno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu poništili. Za svoju ocenu nižestepeni sudovi su dali razloge koje kao pravilne i dovoljne prihvata i Vrhovni kasacioni sud i koji su u skladu sa ranijom presudom Vrhovnog kasacionog suda donetom u ovom predmetu Rev 2 902/2018 od 26.09.2018. godine. Naime, prema obrazloženju te presude, kojom su ukinute ranije presude nižestepenih sudova donete u ovom predmetu, u konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi nisu cenili da li okolnosti koje su pratile otkaz ugovora o radu zaslužuju najtežu radno-pravnu sankciju, odnosno da li radnja koju je tužilac preduzeo u svetlu otkaznih razloga predstavlja opravdani razlog za donošenje rešenja kojim mu se otkazuje ugovor o radu. Ovo stoga što je Komisija za utvrđivanje činjeničnog stanja kod tuženog konstatovala da navedena povreda ne zaslužuje najtežu sankciju, već opomenu pred isključenje, a i Sindikalna organizacija nije preporučila izricanje najteže sankcije, pri čemu je tuženom bilo poznato da tužilac nikada pre ovog događaja nije disciplinski, niti na bilo koji drugi način kažnjavan od strane tuženog, te da je bio zaposlen kod tuženog pre spornog događaja 33 godine i da je radio po pravilima struke. Takođe, tuženom kao poslodavcu bile su poznate lične prilike tužioca, odnosno da se radi o samohranom roditelju koji izdržava dvoje maloletne dece, zbog čega, po nalaženju ovog suda, revident osnovano ukazuje da postoje olakšavajuće okolnosti koje u konkretnom slučaju nisu uzete u obzir.

Kako je usvojen tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, to je pravilna i odluka o vraćanju tužioca na rad jer je posledica poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu reintegracija zaposlenog na osnovu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu. Na osnovu stava 2. istog člana, tuženi je dužan da tužiocu isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja, koja tužiocu pripadaju po zakonu, opštem aktu u govoru o radu, pa je odluka nižestepenih sudova i u delu kojim je tuženi obavezan da tužiocu naknadi štetu u vidu izgubljene zarade i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, pravilna.

Imajući u vidu sve izloženo, Vrhovni kasacioni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke, a detaljno obrazloženje revizijske odluke je izostavljeno saglasno stavu 2. istog člana.

Kako je revizija tuženog odbijena, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, dok troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu drugom i trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić