U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Milinković, advokat iz ..., protiv tužene BB ..., čiji su punomoćnici Nemanja Aleksić i Marina Korica, advokati iz ..., odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2893/16 od 08.11.2017. godine, u sednici veća održanoj 06.06.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2893/16 od 08.11.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Valjevu P1 7/16 od 18.05.2016. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tužene, počev od 12.05.2014. godine, pa je stavom drugim izreke, poništeno, kao nezakonito, rešenje tužene od 29.12.2015. godine. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužilju vrati na radno mesto prodavca i prizna joj sva prava po osnovu rada do povratka na rad. Stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka od 52.500,00 dinara sa zakonskom kamatom počev od 18.05.2016. godine do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2893/16 od 08.11.2017. godine, stavom prvim izreke odbijena je, kao neosnovana, žalba tužene i prvostepena presuda potvrđena, dok su stavom drugim i trećim izreke, odbijeni zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužena je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl.glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba parničnog postupka, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovna pobijana odluka, tužilja je 23.04.2013. godine, zaključila sa tuženom prvi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova u periodu od 01.05.2013. do 15.09.2013. godine, a 13.09.2013. godine zaključila je novi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova i to u periodu od 16.09.2013. do 15.03.2014. godine, a oba radi obavljanja poslova prijema uplate, komunikacije sa kupcima i isplate dobitaka. Dana 15.03.2014. godine, tužilja je sa tuženom zaključila ugovor o radu na određeno vreme od 6 meseci, na poslovima rukovodioca objekta, nakon čega je sa tuženom zaključila više ugovora o radu na određeno vreme (koji su precizno navedeni nižestepenim odlukama), na koji način je tužilja radila kod tužene, praktično bez prekida, do 31.12.2015. godine. Po zaključenim ugovorima o radu na određeno vreme, angažovana je radi obavljanja poslova rukovodioca objekta i prodavca, ali je faktički sve vreme rada kod tužene radila istovrsne poslove – odnosno prijem uplata, komunikaciju sa kupcima i isplatu dobitaka, što odgovara opisu poslova radnog mesta prodavca. U ugovorima o radu zaključenim radi obavljanja poslova rukovodioca na prodajnom mestu, u opisu poslova naveden je i nadzor nad radom prodavaca na prodajnom mestu, ali ove poslove tužilja nikada nije obavljala, jer je to bilo i nemoguće, jer su (svi) prodavci imali potpuno odvojene blagajne i materijal za rad i međusobno nisu imali uvid u rad, blagajne i materijale drugih prodavaca. Posle isteka svakog ugovora, tužena je donosila rešenje o prestanku radnog odnosa zbog isteka roka na koji je ugovor zaključen, a poslednje rešenje tužena je donela 29.12.2015. godine, kojim tužilji radni odnos prestaje sa 31.12.2015. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su utvrdili da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tužene, počev od 12.05.2014. godine, poništeno je, kao nezakonito, rešenje tužene od 29.12.2015. godine kojim je tužilji prestao radni odnos kod tužene, pa je tužena obavezana da tužilju vrati na radno mesto prodavca i prizna joj sva prava po osnovu rada do povratka na rad.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se neosnovano revizijom ukazuje da su nižestepeni sudovi, pogrešnom primenom materijalnog prava odlučili o tužbenom zahtevu.

Naime, odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu (“Sl.glasnik RS” br. 24/05, … 32/13, koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora od 23.04.2013. godine, od 13.09.2013. i 15.03.2014. godine), propisano je da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i slično i to za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili s prekidima ne može trajati duže od 12 meseci, dok je stavom 2. istog člana određeno da se pod prekidom iz stava 1. ovog člana ne smatra prekid rada kraći od 30 radnih dana. Primenom člana 197. stav 1. ovog Zakona, poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa nezaposlenim licem, zaposlenim koji radi nepuno radno vreme - do punog radnog vremena i sa korisnikom starosne penzije.Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“ Sl. Glasnik RS” br.75/14, koji je bio na snazi u vreme zaključenja ostalih ugovora), izmenjenom odredbom člana 37. Zakona o radu, stavom 1 ovog člana, propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba, dok je stavom 2. određeno da poslodavac može da zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana, ali na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je bez prekida radila kod tuženog u periodu od 01.05.2013. do 31.12.2015. godine i to, počev od 01.05.2013. do 15.03.2014. godine po dva ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova – prijema uplata, komunikacija sa kupcima i isplate dobitaka. Kasnije zaključenim ugovorima na određeno vreme raspoređivana je na radno mesto prodavca i rukovodioca u prodajnom objektu, ali je sve vreme, od zaključenja prvog ugovora, obavljala istovrsne poslove, odnosno poslove prijema uplata, komunikaciju sa kupcima i isplatu dobitaka, što prema opisu poslova odgovara radnom mestu prodavca.

Imajući ovo u vidu, a posebno da je tužena, suprotno odredbi člana 197. Zakona o radu, radno angažovala tužilju u periodu od 01.05.2013. do 15.03.2014. godine, radi obavljanja privremenih i povremenih poslova prodavca, dakle u periodu dužem od 120 radnih dana u kalendarskoj godini, a da je i nakon toga nastavila neprekidno da radi kod tužene do 31.12.2015. godine, po više sukcesivno zaključenih ugovora o radu na određeno vreme, a sve radi obavljanja istih poslova, proizilazi da kod tužene postoji trajna potreba za izvršiocem na radnom mestu prodavca. To dalje znači da i ugovori koje su parnične stranke zaključile 23.04.2013. i 13.09.2013. godine predstavljaju ugovore o radu na određeno vreme, bez obzira što su imenovani kao ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova, s obzirom da se ne radi o poslovima koji po svojoj prirodi ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini.

Dakle, u konkretnom slučaju tužilja je, po ugovorima koji po svojoj pravnoj prirodi predstavljaju ugovore o radu na određeno vreme, neprekidno radila kod tuženog ukupno 2 godine i 8 meseci, dakle znatno duže i od 12 i od 24 meseca, jer je sa istom stručnom spremom obavljala istu vrstu poslova počev od 01.05.2013. godine do 31.12.2015. godine, pa je primenom člana 37. stav 1. i 2. Zakona o radu, stekla status zaposlenog na neodređeno vreme, što i pobijano rešenje tuženog o otkazu ugovora od 29.12.2015. godine čini nezakonitim.

Zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme podrazumeva i pravo zaposlenog na rad kod poslodavca i priznavanje ostalih prava po osnovu rada, što tužbeni zahtev tužilje čini osnovanim i u ovom delu.

Na ovaj način, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić