U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i Nadežde Vidić, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milan Č. Golubović, advokat iz ..., protiv tuženog Preduzeća za telekomunikacije „Telekom Srbija“ a.d. Beograd, radi diskriminacije i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4236/23 od 16.11.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 27.08.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4236/23 od 16.11.2023. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P1 60/21 od 05.04.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tuženi povredio načelo jednakih prava i obaveza čime je izvršena diskriminacija tužioca, na taj način što je tužiocu u periodu od 01.07.2010. godine do 31.07.2015. godine isplaćivana zarada u manjem iznosu nego drugim zaposlenima koji su obavljali kod tuženog iste poslove u istom periodu, čime je izvršena diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, odnosno pravo na jednaku naknadu za rad i jednake vrednosti. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženni da mu na ime naknade štete zbog diskriminacije isplati iznos od 99.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4236/23 od 16.11.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti je učinjena bitna povreda postupka na koju tužilac u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio radno angažovan kod tuženog po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima u periodu od 01.07.2010. do 31.07.2015. godine. Pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2295/17 od 24.07.2018. godine, poništen je kao nezakonit akt tuženog kojim je raskinut ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova od 19.06.2015. godine i utvrđeno da je tužilac po sili zakona zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog dana 01.07.2010. godine, te da je tuženi obavezan da tužioca vrati na rad. Tužbom u ovoj parnici tužilac traži da se utvrdi da je prema njemu izvršena diskriminacija u oblasti rada, da je povređeno njegovo lično svojstvo njegov radnopravni status, a da se diskriminatorsko ponašanje ogleda u isplati manje zarade za isti rad u odnosu na druge zaposlene koji su obavljali iste poslove kod tuženog ili koji su sa tuženim zaključili ugovor o radu na neodređeno vreme.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su ocenili da je zahtev neosnovan uz zaključak da se radnopravni status tužioca ne može okarakterisati kao njegovo lično svojstvo u smislu diskriminacije budući da ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova predstavlja vid fleksibilne forme rada koji Zakon o radu poznaje, kakve forme rada predstavljaju probni rad, rad na određeno vreme, radni odnos za obavljanje poslova van prostora poslodavca, sa kućnim pomoćnim osobljem, gde se zaključuje određeni ugovor koji ne predstavlja ugovor o radu na neodređeno vreme. Tužilac ne ukazuje i ne dokazuje da je jedino njemu, kao osobi koja je zaključila ugovor o privremenim i povremenim poslovima, uskraćeno neko pravo i stoga nije učinio verovatnim diskriminatorsko postupanje tuženog, budući da diskriminacija podrazumeva nejednako postupanje prema licima koja se nalaze u sličnoj ili istoj situaciji bez objektivnog i razumnog opravdanja, kada se zasniva na nekom ličnom svojstvu. Stoga je zaključeno da nisu ispunjeni uslovi u smislu člana 45. Zakona o zabrani diskriminacije da bi se moglo utvrditi postojanje diskriminacije i da postoji različito postupanje prema jednakima, tj da ne postoji diskriminatorsko postupanje od strane tuženog. Zaključeno je i da nisu ispunjeni ni uslovi iz člana 6. Zakona o zabrani diskriminacije kojim je propisano da neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj. Tužilac nije stavljen ni u kakav nepovoljniji položaj, a u konkretnom slučaju ne postoji ni posredna diskriminacija. Takođe je zaključeno da nije učinjena ni povreda predviđena članom 8. i članom 16. Zakona o zabrani diskriminacije.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo i zaključili da u konkretnom slučaju ne postoji diskriminacija na koju se tužilac poziva. Pravilan je zaključak da radnopravni status tužioca ne može predstavljati njegovo lično svojstvo. Ovo iz razloga što ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova predstavlja vid posebne forme rada koji poznaje Zakon o radu. Zaključivanjem takvog ugovora ne može se smatrati aktom diskriminacije jer je to forma rada koja ne predstavlja lično svojstvo tužioca. Takvim ugovorom se zasniva određeni odnos između poslodavca i određenog lica. Shodno zaključenom ugovoru lice koje obavlja takve poslove dobija određene prinadležnosti i pogodnosti. Druga lica koja su u stalnom radnom odnosu imaju druge prinadležnosti i određena prava, pa to što ista imaju zaključen ugovor o radu na neodređeno vreme ne znači da je tužilac diskriminisan jer sa njim nije zaključen takav ugovor. Zaključivanje takvog ugovora i postupanje po njemu ne može se smatrati povređivanjem ličnog svojstva tužioca u smislu Zakona o diskriminaciji, pa je pravilno zaključeno da tužilac nije učinio verovatnim da je tuženi učinio povredu načela jednakih prava i obaveza – diskriminaciju u odnosu na njega.

Navodima revizije ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke. Činjenica da se tužilac poziva na druge presude nije od značaja, jer radnja diskriminacije zavisi od konteksta u kom je učinjena, pa se ne može poistovećivati status tužioca sa statusom i radnjama koje su učinjene u predmetima i presudama na koje se tužilac poziva. Radnopravni status je lično svojstvo u smislu diskriminacije, ako je zakon predvideo mogućnost zasnivanja takvog odnosa i ako je u svemu postupljeno u skladu sa napred naznačenim ugovorom.

Ni ostali navodi iz revizije tužioca nisu od takvog značaja da mogu da dovedu do drugačije odluke suda.

Imajući u vidu sve napred izloženo, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen jer tužilac nije uspeo u postupku po reviziji.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković