U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biljane Dragojević i Marine Govedarica, članova veća, u parnici tužilje S.M. iz B., čiji je punomoćnik D.P., advokat iz B., protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1101/2014 od 18.12.2014. godine, u sednici održanoj 26.05.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1101/2014 od 18.12.2014. godine u stavu drugom izreke tako što SE ODBIJA kao neosnovana žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 267/2013 od 11.12.2013. godine u stavu sedmom izreke kojim je obavezana tužena da tužilji na ime naknade štete zbog povrede prava ličnosti isplati iznos od 100.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.12.2013. godine pa do isplate.

U ostalom delu revizija tužilje SE ODBIJA kao neosnovana.

OBAVEZUJE SE tužena da tužilji naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 267/2013 od 11.12.2013. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje pa je obavezana tužena da joj na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade za period od 01.07.2010. do 27.09.2011. godine isplati pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj na ime izostale zarade za dežurstvo u periodu od 01.07.2010. do 27.09.2012. godine isplati iznos od 95.334,02 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužilji na ime naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2009. godinu isplati iznos od 34.319,13 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2010. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužilji na ime zakonske zatezne kamate zbog kašnjenja u isplati naknade plate u periodu od jula 2010. godine do septembra 2011. godine isplati iznos od 31.871,36 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.02.2012. godine pa do isplate. Stavom petim izreke obavezana je tužena da u korist tužilje izvrši obračun i uplatu zakonom propisanih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za period od 01.07.2010. do 27.09.2012. godine i to na osnovicu iz stava 1. izreke presude. Stavom šestim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da u njenu korist izvrši obračun i uplatu zakonom propisanih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za period od 01.07.2010. do 27.09.2012. godine i to na osnovicu iz stava 2. izreke presude. Stavom sedmim izreke obavezana je tužena da tužilji na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda isplati iznos od 500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.12.2013. godine do isplate. Stavom osmim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda isplati iznos od još 1.195.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.12.2013. godine do isplate. Stavom devetim izreke obavezana je tužena da tužilji na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 264.661,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.12.2013. godine pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1101/2014 od 18.12.2014. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tužene i potvrđena je prvostepena presuda u stavu I, III, u delu stava IV izreke kojim je obavezana tužena da tužilji na ime zakonske zatezne kamate zbog kašnjenja u isplati naknade plate u periodu od jula 2010. do septembra 2011. godine isplati iznos od 31.871,36 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 19.11.2013. godine do isplate, u stavu V, VIII i IX izreke. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u delu stava IV izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj na dosuđeni iznos od 31.871,36 dinara na ime docnje u isplatama naknada plata za period od jula 2010. do septembra 2011. godine plati zakonsku zateznu kamatu za period od 11.02.2012. do 18.11.2013. godine i u stavu VII izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene bolove zbog povrede časti i ugleda u iznosu od 500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.12.2013. godine do isplate.

Protiv stava drugog izreke pobijane presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14), pa je našao da je revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje se revizijom neosnovano ukazuje.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka u delu koji se revizijom pobija, tužilja je do 31.12.2009. godine obavljala funkciju opštinskog javnog tužioca, kada joj je funkcija prestala s obzirom da odlukom Državnog veća tužilaca nije izabrana na neko od mesta na koja je konkurisala. Protiv ove odluke izjavila je prigovor koji je odbijen odlukom Državnog veća tužilaca od 15.08.2011. godine. Ustavni sud je odlukom od 24.07.2012. godine usvojio njenu ustavnu žalbu i poništio odluku Državnog veća tužilaca obavezujući ga da tužilju izabere u javno tužilaštvo, nakon čega je Državno veće tužilaca odlukom od 17.09.2012. godine izabralo tužilju za zamenika javnog tužioca u Osnovnom tužilaštvu u Kosovskoj Mitrovici. Tužilja je imala pravo na naknadu plate u trajanju od šest meseci u visini plate koju je imala u trenutku prestanka dužnosti a na osnovu rešenja Osnovnog javnog tužilaštva u Kosovskoj Mitrovici P 30/10 od 24.02.2010. godine, pa je isto pravo produženo počev od 01.07.2010. godine, a prestalo je danom donošenja odluke Ustavnog suda po njenoj ustavnoj žalbi. Na osnovu rešenja Osnovnog javnog tužilaštva u Kosovskoj Mitrovici P 109/2011 od 10.10.2011. godine utvrđeno je da je tužilji prestao radni odnos i pravo na naknadu plate 07.09.2011. godine. Odlukom o izboru zamenika javnog tužioca od 17.09.2012. godine Državno veće tužilaca je za zamenika javnog tužioca u Osnovnom javnom tužilaštvu u Kosovskoj Mitrovici izabralo je tužilju.

Odlučujući o delu tužbenog zahteva koji se revizijom pobija, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda koja je tužilji dosuđena u visini od 500.000,00 dinara.

Međutim, drugostepeni sud je izrazio stav da tužilja nema pravo na naknadu nematerijalne štete, pa je preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev tužilje za naknadu ovog vida štete i tužbeni zahtev u tom delu odbio.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešnom primenom materijalnog prava odlučio o pravu tužilje na naknadu nematerijalne štete.

Naime, odlučivanje o izboru javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca od strane Državnog veća tužilaca predstavlja odlučivanje o pravima i obavezama javnih tužilaca, pa Vrhovni kasacioni sud nalazi da donošenje ove vrste odluke od strane Državnog veća tužilaca predstavlja posebnu vrstu suda (što je u skladu i sa izjašnjenjem Evropskog suda za ljudska prava, u tumačenju odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda), zbog čega se na ovaj postupak imaju primeniti i pravila o zaštiti prava na pravično suđenje.

Prva odluka Državnog veća tužilaca predstavlja uopštenu odluku kojom je odlučena o neizboru svih javnih tužilaca, među kojima je i ovde tužilja, iz čega proizilazi da svi neizabrani kandidati nisu ispunili uslove za izbor propisane pravilima Državnog veća tužilaca. Po izjavljivanju ustavne žalbe, Državno veće tužilaca je donelo pojedinačnu odluku kojom je ponovo utvrđeno da tužilja ne ispunjava uslove za izbor zamenika javnog tužioca, ali je u postupku preispitivanja odluke prvog sastava Državnog veća tužilaca, taj organ doneo odluku povodom prigovora na odluku o izboru, tako što je prigovor ovde tužilje usvojen i promenjena prethodna odluka, a tužilja izabrana na funkciju zamenika javnog tužioca u Osnovnom javnom tužilaštvu u Kosovskoj Mitrovici.

Iz utvrđenja da je prigovor tužilje osnovan proizilazi da je prethodnom odlukom došlo do povrede njenog prava na pravično suđenje. Pravo na pravično suđenje zagarantovano je odredbom člana 32. Ustava Republike Srbije, kao i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Prema Ustavu Srbije, pravo na pravično suđenje je svrstano u ljudska i manjinska prava i slobode, koja se primenom člana 18. stav 1. Ustava neposredno primenjuju, što znači da pravo na pravično suđenje predstavlja jedno od prava ličnosti.

Iako tužilja tužbom nije izričito tražila da se utvrdi da joj je povređeno pravo ličnosti, Vrhovni kasacioni sud nalazi da tužilja ima pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede ovog prava, s obzirom da čast i ugled spadaju u pojam prava ličnosti, koja pored časti i ugleda, kao elemenata prava ličnosti, spadaju i sva druga prava iz člana 6. Evropske konvencije o ljudsim pravima i osnovnim slobodama (pravo na život, fizički i psihički integritet, zdravlje, pijetet, dostojanstvo, privatni život, pravo na iznošenje mišljenja, zaštitu lika i ličnosti, privatne podatke i slično).

Povreda prava na pravično suđenje u konkretnom slučaju otklonjena je novom odlukom Državnog veća tužilaca od 17.09.2012. godine, ali imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja koje su utvrđene u postupku pred nižestepenim sudovima, Vrhovni kasacioni sud nalazi da tužilja, u skladu sa odredbom člana 200. stav 1. ZOO ima pravo na naknadu štete koja joj je pričinjena zbog povrede prava na pravično suđenje, kao jednog od prava ličnosti. Visinu nematerijalne štete Vrhovni kasacioni sud je odredio u skladu sa kriterijumima predviđenim stavom 2. istog člana, pa nalazi da dosuđeni iznos od 100.000,00 dinara predstavlja adekvatno obeštećenje tužilji u odnosu na učinjenu povredu prava.

Preko dosuđenog iznosa, zahtev tužilje za naknadu ovog vida nematerijalne štete je neosnovan, s obzirom da u obrazloženoj pojedinačnoj odluci o neizboru tužilje na funkciju zamenika javnog tužioca, kao ni u nastupima predstavnika Državnog veća tužilaca, nije bilo omalovažavanja ili nepoštovanja ličnosti tužilje, bilo kog vida klevete ili navoda koji zadiru u njen privatni, lični ili porodični život, što znači da navedena odluka nije doneta u cilju povrede navedenih ličnih dobara tužilje niti nanošenja bilo kog vida štete, a što i dosuđivanje u većem iznosu čini neosnovanim. Ovo iz razloga što ovaj sud nalazi da će se dosuđivanjem naknade kao u izreci ove presude uspostaviti psihička ravnoteža koja je postojala kod tužilje pre učinjene povrede prava, a dosuđivanje u većem iznosu ne bi odgovaralo cilju kome ova naknada služi.

Na osnovu iznetog, primenom člana 416. stav 1. i 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom i drugom izreke.

Na osnovu člana 154. ZPP tužilji je dosuđena naknada troškova za sastav revizije u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.