Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3218/18 od 05.10.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalbe tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova nastalih povodom izjavljene žalbe.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju je blagovremeno izjavila tužena, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14) i odlučio da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod pravnog prethodnika tužene Zdravstvenog centra Valjevo na osnovu Ugovora o uređenju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 15.03.2007. godine. U članu 2. Ugovora je bilo određeno da je radni odnos tužioca zasnovan sa punim radnim vremenom u trajanju od 36 sati nedeljno, a u članu 13. da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada u skladu sa zakonom, ugovorom i opštim aktom, s tim što se sve izmene ugovorenih uslova vrše aneksom Ugovora o radu. Ugovorom o radu zaključenim između parničnih stranaka dana 11.12.2017. godine u članu 2. određeno je da tužilac radi sa skraćenim radnim vremenom u trajanju od 36 sati nedeljno, a pored toga u članu 5. tačka 5. i 6. istog ugovora da se osnovna plata i dodaci na platu računaju na prosečan fond časova rada od 174 sata mesečno (koja odredba nije postojala u prethodnom ugovoru o radu između stranaka).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je neožalbenim prvim stavom izreke, odbio primarni tužbeni zahtev ocenivši da je neosnovan zahtev tužioca da se utvrdi ništavost osporenog ugovora o radu, smatrajući da ugovor nije protivan članu 103. Zakona o obligacionim odnosima. Ožalbenim stavom drugim izreke usvojio je eventualni zahtev da se isti ugovor poništi kao nezakonit jer tužena kao poslodavac nije poštovala proceduru, koja se odnosi na zaključenje Aneksa ugovora o radu, propisanu odredbama članova 171. i 172. Zakona o radu, pa je osporeni ugovor o radu nezakonit, a koji stav je, odlučujući o žalbi (samo) tužene, drugostepeni sud prihvatio kada je prvostepenu presudu u pobijanom delu potvrdio.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata ovakav stav nižestepenih sudova jer je donet uz pogrešnu primenu materijalnog prava, na šta se osnovano ukazuje i u reviziji.

Odredbom člana 1. Zakona o radu propisano je da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada uređuju ovim zakonom i posebnim zakonom u skladu sa ratifikovanim međunarodnim konvencijama, kao i kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, odredbom člana 17. istog zakona da su poslodavac i zaposleni dužni da se pridržavaju pravila i obaveza utvrđenih zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a odredbom člana 33. stav 1. tačka 9. i 11. Zakona da ugovor o radu obavezno sadrži odredbu o radnom vremenu (puno, nepuno ili skraćeno) i elemente za utvrđivanje osnovne zarade, radnog učinka, naknade zarade, uvećane zarade i druga primanja zaposlenog.

Prema oceni ovog suda, sporna odredba zbog koje se traži utvrđenje ništavosti, odnosno poništaj kao nezakonitog, ugovora o radu, suprotna je odredbama članova 37. i 38. stav 2. i 96. PKU za zadravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, AP Vojvodina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“ br. 1/15) kojima je ustanovljeno pravo zaposlenog u zdravstvenoj ustanovi sa skraćenim radnim vremenom da ostvaruju prava iz radnog odnosa kao da rade puno radno vreme. Ugovor o radu je konkretizacija zakonskih i drugih propisa kojima se regulišu međusobna prava, obaveze i odgovornosti zaposlenog i poslodavca pri zasnivanju ili trajanju radnog odnosa, što se vrši imajući posebno u vidu odredbe kojima se na specifičan način reguliše položaj određenih kategoija zaposlenih. Na položaj ovih kategorija primenjuju se one odredbe kojima je njihov status regulisan na poseban način. Odredba člana 91. stav 4. PKU propisuje da se osnovna plata i dodaci na platu iz člana 96. ovog kolektivnog ugovora računaju na prosečan fond časova rada od 174 časa mesečno. Međutim, odredba člana 37. istog opšteg akta propisuje da se zaposlenima koji rade na naročito teškim, napornim i za zdravlje štetnim poslovima na kojima i pored primene odgovarajućih mera bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, sredstava i opreme lične zaštite, postoji povećano štetno dejstvo na zdravlje zaposlenog (radna mesta sa povećanim rizikom) skraćuje se radno vreme srazmerno štetnom dejstvu uslova rada na zdravlje i radnu sposobnost zaposlenog, u skladu sa zakonom i ovim ugovorom. Po članu 38. stav 2. treću grupu poslova za koju se utvrđuje radna nedelja od 36 sati čine radna mesta u operacionim i porođajnim salama (radna mesta lekara, babica, anestetičara i instrumentara), a gde spada i radno mesto tužioca. Saglasno odredbi člana 34. stav 3. PKU zaposleni na navedenim poslovima ostvaruju prava iz radnog odnosa kao da rade sa punim radnim vremenom. Odredba člana 91. stav 4. PKU propisuje da se osnovna plata i dodaci na platu iz člana 96. ovog kolektivnog ugovora računaju na prosečan fond časova rada od 174 mesečno. Ta odredba je doslovno uneta u ugovor o radu tužioca, ona je suprotna odredbama kojima se ustanovljava pravo istog da sa skraćenim radnim vremenom ostvaruje sva prava iz radnog odnosa kao da radi puno radno vreme. S obzirom na navedeno, sporna odredba ugovora o radu o radnom vremenu i načinu obračuna i isplate je suprotna zakonskim propisima i kao takva ništava, i ne vodi poništaju ugovora o radu kao nezakonitog zbog nepoštovanja procedure propisane zakonom, jer je zbog statusnih promena (prestanka postojanja zdravstvenih centara deobom na zdravstvene ustanove: primarne - domove zdravlja i sekundarne - opšte bolnice) i formiranja novog poslodavca, ovde tuženog, kod koga je tužilac nastavio da radi, došlo do zaključenja novog ugovora o radu sa novim poslodavcem, na koji se ne mogu primeniti pravila postupanja poslodavca propisana odredbama članova 171. i 172. ZOR. Ovo posebno imajući u vidu odredbu člana 2. stav 2. PKU, koja propisuje, da kolektivni ugovor kod poslodavca, odnosno pravilnik o radu i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se utvrđuju manja prava i nepovoljniji uslovi rada zaposlenog od prava i uslova utvrđenih zakonom i ovim ugovorom. Zato bi bilo mesta utvrđenju da je ugovor o radu ništav, ali nije osnovan zahtev za poništaj ugovora, a koji zahtev je jedino predmet tražene revizijske zaštite.

Na osnovu izloženog, primenom člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tuženoj koja je uspela sa revizijom, saglasno odredbama člana 153, 154. i 163. ZPP, u vezi sa članom 165. ZPP dosuđeni su traženi opredeljeni troškovi revizijskog postupka i to na ime sastava revizije u iznosu od 33.000,00 dinara, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Biserka Živanović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić