U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Branka Stanića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Branko Mihajlović, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ AD ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 610/18 od 05.09.2018. godine, u sednici održanoj 23.10.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 610/18 od 05.09.2018. godine, tako što se ODBIJA žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Paraćinu P1 64/17 od 05.12.2017. godine.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu isplati troškove revizijskog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara, u roku od 15 dana, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti pa do isplate.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Paraćinu P1 64/17 od 05.12.2017. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime na ime neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada i na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od marta 2014. godine zaključno sa decembrom 2016. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose bliže navedene u tom stavu izreke sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i da na navedene iznose obračuna doprinose za PIO i iste uplati u korist tužioca fondu PIO. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu do 78.908,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 610/18 od 05.09.2018. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu neisplaćene naknade za ishranu u toku rada i naknade na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora u visini bliže označenoj u izreci za period od marta 2014. godine zaključno sa decembrom 2016. godine, kao i da na navedene iznose obračuna doprinose za PIO i iste uplati u korist tužioca fondu PIO. Preinačeno je i rešenje o troškovima postupka tako što je tužilac obavezan da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 39.262,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 404. ZPP.

Ocenjujući dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizija dozvoljena kao redovna na osnovu člana 403.stav 2. tačka 2. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 55/14), pa je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaključio ugovor o radu sa JŽTP Beograd 04.02.2003. godine,a posle toga zaključio je više aneksa ugovora o radu. Ugovorom o radu tužilac je raspoređen da obavlja poslove šefa sekcije, a prema aneksu ugovora o radu raspoređen je na poslove vodećeg inženjera u OC ZOP Paraćin. Prema zaključenom ugovoru o radu , tužilac je bio u radnom odnosu kod AD „VV“ … zaključno sa 31.08.2015. godine kada je došlo do statusne promene. Tada je ugovor o radu tužioca na osnovu člana 149. stav 1. Zakona o radu prenet na poslodavca sledbenika ovde tuženog AD „BB“ … . Odlukom Vlade Republike Srbije kod tuženog AD ''VV'' …, izvršene su statusne promene izdvajanjem uz osnivanje novih akcionarskih društava i to AD ''GG'' …, AD za ''DD'' … i AD ''BB'' …koja društva su stekla svojstvo pravnih lica 10.08.2015. godine. Po izvršenoj statusnoj promeni AD ''VV'' … tužilac je u avgustu 2015. godine, zaključio aneks ugovora o radu sa tuženim AD ''BB'' … . Kod tuženog je radio sve do 26.12.2016. godine kada mu je prestao radni odnos kao tehnološkom višku. Visina naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca primenom člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu utvrđujući visinu naknade na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka koji je naknadu obračunao primenom kriterijuma iz prethodnog Kolektivnog ugovora (poslodavca prethodnika) i na osnovu raspoložive dokumentacije, smatrajući da u strukturi koeficijenta nisu posebno prikazani ni sadržani ovi troškovi.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa. Iz obrazloženja proizlazi da kada je u opštem aktu poslodavca propisano da se u cenu radnog časa uračunava i vrednost po osnovu regresa i dodatka za ishranu u toku rada, tada zaposleni ne može ostvariti naknadu ovih troškova jer je to pravo ostvario kroz vrednost obračunatih i isplaćenih časova rada. Kada ugovor o radu i Kolektivni ugovor ne utvrđuju visinu naknade ovih troškova već se kao ovde opštim aktom određuju, da se oni uračunavaju u cenu radnog sata, po oceni drugostepenog suda zaposleni ne može sa uspehom potraživati posebnu isplatu novčanih iznosa iz ovih osnova jer nema odgovarajućeg Kolektivnog ugovora kao opšteg akta, kao istrumenta za njihovu konkretnu realizaciju. Po stavu drugostepenog suda, navedene naknade ne moraju biti nominalno izražene u odluci poslodavca što proističe i iz odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi kojom prilikom je ocenjena ustavnost i zakonitost Zakona o platama u državnim organima i javnim službama u delu kojim je propisano da koeficijent sadrži naknadu za topli obrok i regres.

Imajući u vidu navedeno, pravilno je ukazivanje tužioca u reviziji na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS”, br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog ( „Sl. Glasnik RS“, br. 4/06) odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa izmenjena je i odredba člana 61, pa je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar-juni 2006 godine u visini 53,50 dinara, a za period juli – decembar 2006.godine 56,00 dinara. Članom 5. stav 6. Aneksa propisano je da je u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koji mogu biti veći ili manji od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pritom, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi u toku postupka nije dostavio sudu odluku o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da odluku nije ni doneo. To ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nije izjasnio o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i troškova za ishranu u toku rada nominalno iskazao u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu iznetog, moglo bi se zaključiti da je tuženi u pogledu isplate navedenih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca. Obzirom da Aneks kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ovih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora. Tužilac je tužbeni zahtev postavio u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora utvrđenih na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, primenom navedenih parametara. Stoga je ovako postavljeni tužbeni zahtev osnovan.

Posebni kolektivni ugovor nije utvrdio odnos zarada i ostalih primanja koje ulaze u zaradu, niti je to učinjeno ugovorom o radu iako im to pravo zakon priznaje. Posledice nejasnog opšteg akta ne sme da trpi zaposleni. Ako jača ugovorna strana (poslodavac) pripremi tekst ugovora (kao u ovom slučaju), nejasne ili nedovoljno određene odredbe tumače se u korist druge strane (član 100. ZOO). Kada opšti akt, ugovor o radu, a ni obračunska lista ne konstatuju i ne vrše razdvajanje (tuženi ni veštaku o tome nije dostavio precizne podatke), pravilan je stav prvostepenog suda da to pravo tužiocu treba priznati (Zakon o radu ga priznaje u članu 118). Iz svih istaknutih razloga, imajući u vidu i da tuženi, na koga pada teret dokazivanja, nije do zaključenja glavne rasprave izvršio preciziranje i razdvajanje regresa i toplog obroka u strukturi zarade, pravilno je tužbeni zahtev od strane prvostepenog suda usvojen, kao i zahtev za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje u korist tužioca nadležnom Fondu penzijskog i invalidskog osiguranja.

Visina regresa i toplog obroka može biti utvrđena veštačenjem na osnovu parametara iz ranijih opštih akata po osnovu zakonske ili sudske analogije, kao i na osnovu slobodne ocene bez veštačenja ako se novčana obaveza ne može utvrditi odnosno može se utvrditi sa nesrazmernim teškoćama (član 232. ZPP).

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu koji je uspeo u postupku po reviziji, pripada pravo na naknadu nužnih i opredeljenih troškova za sastav revizije prema važećoj AT, na osnovu člana 163. stav 2., u vezi člana 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić