Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravnosnažnu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koje Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti ima drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu ... . Dana 09.02.2015. godine u Trebinju, u Republici Srpskoj, gde je tuženi obavljao poslove kao izvođač radova, prilikom obavljanja poslova na koje je raspoređen tužilac se povredio tako što je propao kroz građevinsku platformu i tom prilikom zadobio tešku telesnu povredu u vidu preloma prvog slabinskog pršljena. Zbrinut je u bolnici u Trebinju, a zatim se lečio u Zdravstvenom centru u Aranđelovcu do 03.03.2015. godine. Nakon toga, tužilac je primao odgovarajuće terapije i koristio pomagala pri hodu (štake i mider) i lečio se do juna 2015. godine nakon čega je negirao tegobe i bio u subjektivno dobrom zdravstvenom stanju, osposobljen da se samostalno kreće, obavlja poslove iz svakodnevnog života i na odgovarajućem radnom mestu. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka ortopeda utvrđeno je da je tužilac trpeo fizičke bolove u intenzitetu i trajanju utvrđenim nalazom veštaka, kao i da je spornom prilikom pretrpeo tešku telesnu povredu zbog koje je došlo do umanjenja životne aktivnosti za 20%. Iz nalaza veštaka neuropsihijatra utvrđeno je trajanje i intezitet straha koji je tužilac trpeo kritičnom prilikom. Veštačenjem od strane veštaka medicine rada utvrđeno je da kod tužioca postoje trajne promene u zdravstvenom stanju koje su uzrokovane povredom iz 2015. godine, a koje ga onemogućavaju da obavlja brojne poslove, da je tužiočeva radna sposobnost umanjena za 28,6%, kao i da tužilac ima i druga oboljenja koja su posledica degenerativnih promena i utiču na umanjenje njegove radne sposobnosti. Lečenje tužioca okončano je četiri meseca posle povređivanja kada su i posledice štetnog događaja po stanje tužioca dobile svoj konačan i trajan oblik, odnosno juna meseca 2015. godine. Tužilac se nakon dve godine (juna meseca 2017. godine) ponovo javio lekaru zbog bolova u predelu slabinskog dela kičme i u toku ovog lečenja, u periodu od juna 2017. godine do maja 2018. godine, tužiocu je dijagnostikovana diskus hernija na lumbalnom (slabinskom) delu kičme, ali je veštačenjem utvrđeno da se ova bolest ne može dovesti u vezu sa padom na radnom mestu koji je tužilac pretrpeo u februaru 2015. godine.

Tužbom podnetom 31.12.2018. godine tužilac traži naknadu materijalne i nematerijalne štete zbog delimičnog gubitka radne sposobnosti, za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, za pretrpljene fizičke bolove, strah i rentu. Tuženi je osporio tužbeni zahtev i istakao prigovor zastarelosti potraživanja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zbog zastarelosti potraživanja odbili tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete, shodno članu 376. ZOO, a tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete jer tužilac nije dokazao osnovanost i visinu tražene naknade, u smislu odrebe člana 188 ZOO u vezi člana 228. i 231. ZPP.

Izjavljenom revizijom, po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se osporava pravilna primena materijalnog prava.

Odredbom člana 376. stav 1. Zakona o odbligacionim odnosima, propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze na osnovu odredbe člana 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

U konkretnom slučaju, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je potraživanje tužioca zastarelo. Tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete tužilac zasniva na uzročno - posledičnoj vezi između povrede na radu zadobijene 09.02.2015. godine i nastalih posledica koje se ogledaju u delimičnom gubitku radne sposobnosti, umanjenju životne aktivnosti i trpljenju bolova. Nesporno je utvrđeno da je tužilac nakon povređivanja zbrinut u zdravstvenim ustanovama u Trebinju i Aranđelovcu radi oporavka i da je lečenje trajalo do juna 2015. godine do kada je primao odgovarajuće terapije, nakon čega je negirao veće tegobe povezane sa zadobijenom povredom. Kako je lečenje tužioca dobilo svoj konačni oblik u junu 2015. godine i po stavu ovog suda ocena prigovora zastarelosti je pravilno utvrđena u smislu odredbe člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer je protekao rok u okviru kog je tužilac mogao potraživati naknadu za navedene vidove pretrpljene štete, a da se suprotno navodima revizije rok zastarelosti ne može računati od kada se tužilac lečio od diskus hernije koja bolest nije uzrokovana povređivanjem na radnom mestu spornom prilikom. Naime, tužilac je nakon dve godine od završenog lečenja u junu 2017. godine osetio bolove u slabinskom delu kičme i tokom lečenja uspostavljena mu je dijagnoza diskus hernija na lumbalnom (slabinskom) delu kičme kao posledica degenerativnih promena grudne i slabinske kičme i ista nije u uzročno-posledičnoj vezi sa zadobijenom povredom na radu u februaru 2015. godine. Takođe, iako tužilac ukazuje da je njegova radna sposobnost umanjena kao posledica povrede na radu za koju je tuženi odgovoran, materijalna šteta se ne pretpostavlja nego dokazuje, a u konkretnom slučaju tužilac nije predložio, niti priložio dokaze iz kojih bi se mogla zaključiti osnovanost i visina tražene naknade kako pravilno zaključuju sudovi. Iz ovih razloga neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Navodima revizije da tužilac i dalje trpi bolove, što je utvrđeno veštačenjem, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude. Za ocenu prigovora zastarelosti u smislu odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, bitna činjenica je kada je bolest poprimila konačan oblik, a to je jun 2015. godine i od tada tužilac ponovo obavlja poslove iz svakodnevnog života i na odgovarajućem radnom mestu, uz ograničenja povodom smanjene pokretljivosti kičmenog stuba i preporučenog izbegavanja predugog stajanja i hodanja, savijanja tela prema napred i podizanja većih tereta u jednom navratu.

Takođe, neosnovano se revizijom osporava ocena izvedenih dokaza (veštačenje), jer se time na posredan način osporava pravilnost utvrđenih činjenica, a što nije dozvoljen revizijski razlog shodno članu 407. stav 2. ZPP, pa ih ovaj sud nije ni cenio. Osim toga, tužilac u reviziji ponavlja žalbene navode o kojima se drugostepeni sud detaljno i jasno izjasnio.

Na osnovu izloženog, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković