Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1585/21 od 13.10.2021. godine delimično je preinačena u odbijajućem delu prvostepena presuda, tako što je utvrđeno da je tužilac u radnom odnosu na neodređeno vreme počev od 18.09.2019. godine, da je ništava odredba člana 6. stav 1. Ugovora o radu zaključenog 16.09.2019. godine i odredba člana 6. stav 1. Ugovora o radu od 18.09.2019. godine zaključenog 01.12.2019. godine i poništeno je kao nezakonito rešenje o prestanku radnog odnosa br. .../...-...-... od 18.03.2020. godine. Obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad i da mu naknadi štetu na ime izgubljene zarade (za period od aprila 2020. godine zaključno sa julom 2020. godine) u ukupnom iznosu od 152.500,68 dinara, u pojedinačnim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom bliže određeno tim stavom izreke, te da za tužioca na navedene iznose uplati doprinose za obavezno socojalno osiguranje kod nadležnih službi. Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka i obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka isplati 138.700,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. U preostalom delu odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu pravnosnažnu presudu na osnovu člana 408, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženim zaključio ugovor o radu 17.09.2019. godine, zaveden kod tuženog dana 16.09.2019. godine, radi obavljanja poslova „...“ za koji se zahteva prvi stepen stručne spreme, po kom osnovu je stupio na rad 18.09.2019. godine. Tim ugovorom u članu 6. ugovoreno da tužilac zasniva radni odnos na određeno vreme zbog povećanog obima posla u periodu od 18.09.2019. godine do 30.11.2019. godine, s tim da zaposlenom može prestati radni odnos i ranije ukoliko privremeno povećani obim posla prestane da postoji. Prema članu 13. ugovora na sva prava i obaveze koja nisu uređena ovim ugovorom primenjuju se odgovarajuće odredbe Zakona o radu, Kolektivnog ugovora kod poslodavca i drugi imnovani optši akti koji su u primeni kod poslodavca. Rešenjem o prestanku radnog odnosa na određeno vreme od 18.11.2019 godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog isteka roka na koji je zasnovan i utvrđeno da mu radni odnos prestaje 30.11.2019. godine, koje mu je dostavljeno 25.11.2019. godine. Nakon toga, stranke su zaključile ugovor o radu 01.12.2019. godine, zaveden kod tuženog dana 18.11.2019 godine, radi obavljanja istih poslova, kojim je u članu 6. tog ugovora predviđeno je da zaposleni zasniva radni odnos na određeno vreme zbog privremenog povećanog obima posla u periodu od 01.12.2019. godine do 31.03.2020. godine s tim da zaposlenom može prestati radni odnos i ranije ukoliko privremeno povećani obim posla prestane da postoji. Odredba tačke 13 ugovora o radu je identične sadržine kao u prethodno zaključenom ugovoru o radu.

Rešenjem o prestanku radnog odnosa od 18.03.2020 godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog isteka roka na koji je zasnovan i utvrđeno da radni odnos prestaje 31.03.2020 godine. Rešenjem Inspektora rada Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Inspektorata za rad, Odseka inspekcije rada Zrenjanina za Srednjobanatski upravni okrug od 06.07.2020. godine odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za odlaganje izvršenja rešenja tuženog od 18.03.2020. godine o prestanku radnog odnosa, sa datim razlozim da rešenjem poslodavca kojim je otkazan ugovor o radu nije očigledno povređeno pravo podnosioca zahteva. Na osnovu nalaza veštaka utvrđena je visina naknade štete u vidu izgubljene zarade za period od 01.04.2020. godine do 31.07.2020. godine u ukupnom iznosu od 152.500,68 dinara, prema utvrđenoj osnovnoj zaradi tužioca iz poslednje zaključenog ugovora o radu sa uvećanjima za rad noću, prekovremenog rada i minulog rada.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev nalazeći da u smislu člana 33. Zakona o radu ugovor o radu sadrži vrstu radnog odnosa, trajanje ugovora na određeno vreme i osnov za zasnivanje radnog odnosa, da razlog zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme nije bitan elemenat ugovora o radu, te da je zakonom predviđeno da se na prava i obaveze koja nisu utvrđena ugovom o radu primenjuju odgovarajuće odredbe zakona i opšteg akta što odredbe članova 6. i 13. zaključenih ugovora o radu ne čini nezakonitim. Primenom članova 32. i 37. stav 2 i 6 Zakona o radu zaključio je da nisu ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, budući da tužilac nije ostao da radi kod tuženog najmanje pet radnih dana po isteku vremena na koji je zaključen prvi ugovor o radu i da je u skladu sa zakonom tužiocu prestao radni odnos istekom roka na koji je zasnovan.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev nalazeći da su obavezni elementi ugovora o radu vreme njegovog trajanja i osnov za zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme, a kako je u članu 6. predmetnih ugovora naznačeno da se radni odnos zasniva na određeno vreme zbog povećanog obima posla, što odredbom člana 37. stav 1 istog zakona nije predviđeno kao jedan od osnova za zaključenje takvog ugovora, to je primenom člana 9. stav 2. u vezi sa članom 11. Zakona o radu utvrđena ništavost te odredbe ugovora o radu. Kako su predmetni ugovori o radu u navedenom delu zaključeni suprotno zakonu, to je u skladu sa članom 37. stav 6. istog zakona utvrđeno da je tužilac sa tuženim zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, pa je primenom člana 191. istog zakona poništeno kao nezakonito rešenje o prestanku radnog odnosa i obavezan tuženi da ga vrati na rad i isplati traženo novčano potraživanje.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava, na šta se osnovano revizijom tuženog ukazuje.

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...95/2018) propisano je da se radni odnos zasniva ugovorom o radu i smatra se zakučenim kada ga potpišu zaposleni i poslodavac kojim određuju sadržinu prava, obaveza i odgovornosti zaposlenog i poslodavca (član 30). Ugovor se zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku, a ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad (član 32.). Navedeni zakon u odredbi člana 33. propisuje obavezne elemente koji svaki ugovor o radu mora da sadrži, između ostalog, vrstu radnog odnosa (na neodređeno ili određeno vreme), trajanje ugovora o radu na određeno vreme i osnov za zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme, i dan početka rada (stavovi 6, 7. i 8.).

Prema članu 37. istog zakona ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1.) Poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2.). Stav 4. ovog člana utvrđuje više slučajeva u kojima ugovor o radu na određeno vreme izuzetno može da se zaključi i na period duži od 24 meseca (zbog zamene privremeno odsutnog zaposlenog, za rad na projektu, sa stranim državljaninom, za rad na poslovima kod novoosnovanog poslodavca, sa nezaposlenim licem). Ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme ( stav 6.). Odredbom člana 175. stav 1. tačka 1. istog zakona propisano je da radni odnos prestaje istekom roka za koji je zasnovan.

Iz navedenih zakonskih odredbi proizilazi da se ugovor o radu na određeno vreme zaključuje radi zadovoljavanja privremenih potreba poslodavca za radom zaposlenog sa unapred ugovorenim (određenim) vremenom trajanja, odnosno utvrđenjem dana njegovog prestanka (protekom određenog broja dana, meseci ili godina od momenta zaključenja ugovora) ili vezivanjem za nastupanje određene činjenice koja mora biti povezana sa ciljem, prirodom i saržajem poverenog posla.

U konkretnom slučaju prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaključio dva ugovor o radu na određeno vreme u kojima je u članu 6. ugovoreno da tužilac zasniva radni odnos na određeno vreme zbog povećanog obima posla i to po prvom ugovoru za period rada od 18.09.2019. godine do 30.11.2019. godine i na osnovu drugog ugovora za period rada od 01.12.2019. godine do 31.03.2020. godine, s tim da zaposlenom može prestati radni odnos i ranije ukoliko privremeno povećani obim posla prestane da postoji.

Dakle tuženi je zbog povećanog obima posla imao potrebu za angažovanjem novih radnika zbog čega je sa tužiocem zaključio dva ugovora o radu na određeno vreme na osnovu kojih je tužilac bez prekida, u kontinuitetu radio prema ugovorenom vremenu trajanja radnog odnosa iz tih ugovora. Nasuprot stanovištu drugostepenog suda, u skladu sa odredbom člana 33. Zakona o radu zaključeni ugovori o radu sadrže jasnu odredbu u pogledu vrste radnog odnosa (na određeno vreme), trajanje ugovora o radu na određeno vreme i osnov (razlog) za zasnivanje radnog odnosa povećan obim posla.

Odredba člana 37. stav 1. istog zakona ne imenuje slučajeve, odnosno razloge za ograničavanje trajanja radnog odnosa (kako je to predviđala ista odredba pre stupanja na snagu Zakona o izmena i dopuna Zakona o radu „Službeni glasnik RS“ broj 75 od 21. jula 2014. godine određenjem sezonskih poslova, povećan obim posla, rad na projektu, zamena odsutnog radnika i sl.), već zahteva postojanje objektivnih razloga koji su opravdani između ostalih i izvršenjem određenog posla, a za vreme dok traje ta potreba (zaključenjem jednog ili više ugovora o radu) koja je ograničena najduže do 24 meseca (stava 2. iste odredbe).

Time što su zakonom predviđeni razlozi, odnosno (imenovani) slučajevi kada izuzetno ugovor o radu na određeno vreme može da se zaključi i na period duži od 24 meseca (član 37. stav 4.), ne iscrpljuje mogućnost, niti je protivno zakonu da poslodavac pod uslovima iz člana 37. stav .1 Zakona o radu zaključi jedan ili više ugovora o radu na određno vreme i iz drugih (neimenovanih) razloga i interesa koje zahteva delatnost poslodavca, kao u konkretnom slučaju zbog povećanog obima posla što je opravdana potreba poslodavca, a zbog koje je tuženi sa tužiocem zaključio predmetne ugovore.

Sledom iznetog, predmetnim odredbama člana 6. zaključenih ugovora nisu utvrđeni nepovoljniji uslovi rada od uslova utvrđenih zakonom, zbog čega nisu protivne zakonu. Zato je po oceni Vrhovnog suda pogrešan zaključak drugostepenog suda da su osporene odredbe ugovora o radu u smislu članova 9. stav 2. i 11. Zakona o radu ništave, jer se ne radi o zaključenju ugovora o radu suprotno odredbama zakona i time nisu ispunjeni uslovi za njegovu transformaciju u ugovor o radu na neodređeno vreme po tom osnovu.

Osim toga, nakon isteka perioda od 18.09.2019. godine do 30.11.2019. godine na koji je zasnovan radni odnos (prvim) ugovorom o radu, zaključen je novi ugovor o radu 01.12.2019. godine na osnovu koga je tužilac istog dana stupio na rad. Na taj način tužilac je 01.12.2019. godine zasnovao radni odnos i počeo da ostvaruje prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa po osnovu tog (drugog) ugovora zaključenog u pisanoj formi. Zato nisu ispunjeni uslovi iz člana 32. stav 2. Zakona o radu koja omogućava zasnovanje radnog odnosa na neodređeno vreme stupanjem na rad, ali bez zaključenog ugovora o radu (fikcija postojanja radnog odnosa), niti uslovi iz člana 37. stav 6. istog zakona ( faktički rad najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen), obzirom da je tužilac nastavio u kontinuitetu radi kod tuženog poslodavca upravo po osnovu zaključenog novog ugovora, zbog čega nema osnova za utvrđenjem da je tužilac u radnom odnosu na neodređeno vreme. Rešenjem tuženog od 18.03.2020. godine tužiocu je radni odnos kod tuženog prestao po sili zakona, istekom roka na koji je zasnovan u smislu člana 175. tačka 1. Zakona o radu, to tužilac neosnovano zahteva poništaj tog rešenja, vraćanje na rad i isplatu novčanog potraživanja na ima naknade štete zbog izostale zarade, kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava usvojio tužbeni zahtev, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu odluku, odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju opredeljeni troškovi revizijskog postupka za sastav revizije od strane punomoćnika advokata u iznosu od 33.000,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata u vreme preduzimanja te parnične radnje.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je primenom člana 165. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković