U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelene Ivanović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Radovanović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1664/22 od 10.06.2022. godine, u sednici održanoj 30.08.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužioca, PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1664/22 od 10.06.2022. godine, odbija kao neosnovana žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2421/20 od 22.09.2021. godine, u stavu tri i šest izreke, te odbija zahtev tužene da se obaveže tužilac da joj naknadi troškove prvostepenog i drugostepenog postupka.

ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2421/20 od 22.09.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je predlog tužene za određivanje prekida postupka u ovoj pravnoj stvari. Stavom drugim izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe kao u podnesku tužioca od 13.08.2021. godine. Stavom trećim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete u visini razlike između isplaćene posebne penzije i zarade koju bi ostvarivao u periodu od 01.04.2014. godine do 30.04.2021. godine, isplati ukupan iznos od 2.255.195,37 dinara, u pojedinačno opredeljenim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je tražio da sud obaveže tuženu da mu isplati, na ime naknade štete u visini razlike između isplaćene posebne penzije i zarade koju bi ostvarivao u periodu od 01.01.2014. godine do 31.03.2021. godine, pojedinačno opredeljene mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženu da mu isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 22.833,01 dinara, za mesec april 2014. godine, za period od 24.05.2014. godine zaključno sa 14.06.2014. godine, kao neosnovan. Stavom šestim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 182.350,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana nastupanja uslova za izvršenje pa do konačne isplate. Stavom sedmim izreke, odbijen je predlog tužioca da ga sud oslobodi od plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog sud u Beogradu Gž1 1664/22 od 10.06.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2421/20 od 22.09.2021. godine, u stavu trećem i šestom izreke i odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu isplati, na ime naknade štete u vidu razlike između isplaćene posebne penzije i zarade koju bi ostvario kod tužene, u periodu od 01.04.2014. do 30.04.2021. godine, ukupan iznos od 2.255.195,37 dinara, u naznačenim pojedinačnim mesečnim iznosima i pripadajućom kamatom od dospelosti do isplate, kao i zahtev tužioca da mu tužena naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 182.350,00 dinara, sa pripadajućom kamatom od dana izvršnosti do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 16.500,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova postupka po žalbi isplati iznos od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dostavila odgovor na reviziju. Troškove je tražila.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23 - drugi zakon) u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu, zaposlenom u MUP-u na teritoriji Kosova i Metohije je rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova, Sektora za ljudske resurse od 31.12.2013. godine prestao radni odnos kod tužene 31.12.2013. godine, sa pravom na posebnu penziju. Protiv rešenja od 31.12.2013. godine tužilac je izjavio žalbu, koja je, rešenjem Žalbene komisije Vlade RS od 07.03.2014. godine, odbijena, a to rešenje poništeno presudom Upravnog suda od 26.03.2015. godine i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. U ponovnom postupku, Žalbena komisija Vlade je, dana 05.06.2015. godine, donela novo rešenje, kojim je žalbu tužioca ponovo odbila kao neosnovanu. Odlučujući po tužbi protiv ovog rešenja, Upravni sud je 01.02.2018. godine doneo presudu, kojom je navedeno rešenje od 05.06.2015. godine poništeno i predmet vraćen tuženom organu na ponovno odlučivanje koji je svojim rešenjem od 05.03.2018. godine poništio prvostepeno rešenje 06/2 broj 118-1-19-4-136/13 od 31.12.2013. godine i vratio prvostepenom organu na ponovno odlučivanje. Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 04.07.2014. godine, tužiocu je utvrđeno pravo na posebnu penziju počev od 01.04.2014. godine. Tužbenim zahtevom tužilac traži isplatu razlike između posebne penzije koju je u spornom periodu ostvarivao i plate koju bi primao da nije doneto rešenje o prestanku radnog odnosa. Iznos ove razlike utvrđen je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da tužilac u spornom periodu nije radio, usled krivice i nezakonitog postupanja tužene, jer je presudom Upravnog suda U 11152/15 od 01.02.2018. godine, poništeno kao nezakonito rešenje tužene Žalbene komisije Vlade Republike Srbije broj 118-00-17/2015-01 godine od 05.06.2015. godine, a nakon vraćanja predmeta na ponovno odlučivanje o žalbi tužioca, poništeno je rešenje prvostepenog organa 6/2 broj 118-1-19-4-136/2013 od 31.12.2013. godine, kojim mu je prestao radni odnos sa pravom na posebnu penziju, pri čemu tuženi nije dokazao, što je bio dužan, saglasno članu 231. ZPP, da je doneto novo prvostepeno rešenje o prestanku radnog odnosa sa 31.12.2013. godine.

Odlučujući o žalbi tužene, drugostepeni sud je zaključio da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Imajući u vidu da je nakon donošenja presude Upravnog suda od 01.02.2018. godine nakon donošenja novog rešenja Žalbene komisije Vlade ponovo odlučeno o prestanku radnog odnosa tužioca, on je mogao da ukoliko je nezadovoljan tom odlukom pokrene upravni spor pred Upravnim sudom. Kako tužilac to nije uradio, odnosno nije upotrebio sve predviđene vidove sudske zaštite u predmetnoj upravnoj stvari, tužba podneta u ovom sporu 01.10.2020. godine je po oceni drugostepenog suda preuranjena.

Vrhovni sud je nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Prema odredbi člana 191. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 79/2005 ... 99/2014), ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1); pored vraćanja na rad, poslodavac je dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2); naknada štete umanjuje se za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3).

Prema odredbi člana 164. istog zakona, ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Prema odredbi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (Uredba - za vreme ratnog stanja: 22/99, 23/99, 35/99, 44/99), ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.

Imajući u vidu da tuženi nije dokazao, a bio je dužan saglasno članu 231. ZPP, da je nakon što je u izvršenju presude Upravnog suda od 01.02.2018. godine doneto novo drugostepeno rešenje Žalbene komisije Vlade RS od 05.03.2018. godine i njime poništeno prvostepeno rešenje 06/2 broj 118-1-19-4-136/13 od 31.12.2013. godine, ponovo konačno odlučeno o prestanku radnog odnosa sa 31.12.2013. godine, Vrhovni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu naknade štete u visini razlike između isplaćene posebne penzije i zarade koju bi tužilac ostvario da je radio u periodu od 01.04.2014. godine do 30.04.2021. godine.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, Vrhovni sud je na osnovu člana 153. i člana 154. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković