Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tuženog u Odeljenju za ... u Odseku za ... na radnom mestu saradnik za ... . Odlukom tuženog od 01.02.2020. godine, propisana je obaveza za zaposlene da dokumentuju troškove dolaska na rad i odlaska sa rada, dostavljanjem verodostojne isprave. Tom odlukom propisano je šta se smatra verodostojnom ispravom, kao i da ukoliko zaposleni ne dokumentuje troškove prevoza isti mu neće biti naknađeni. Pre donošenja odluke tuženi je tužiocu isplaćivao troškove prevoza bez fiskalnog računa, a u spornom vremenskom periodu troškovi nisu isplaćeni, pošto tuženi nije dostavio fiskalni račun. Visina pripadajućih troškova za sporni period među stranakama nije sporna.

Drugostepeni sud, sa polazištem na neposredno utvrđene činjenice, odluku o pravu tužioca na naknadu štete u visini neisplaćenih troškova koje je imao za dolazak na rad i odlazak sa rada zasniva na odredbama članova 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, člana 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ br 62/06 ... 99/14), članova 2. i 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ br 98/2007 ... 119/2023), članova 1. i 27. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave, kao i člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu. Iz navedenih odredbi proizilazi da zaposlenima u organima jedinice lokalne samouprave pripadaju putni troškovi u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, odnosno međugradskom saobraćaju, da pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno podnošenjem zahteva, pa kako je zakonska obaveza tuženog da tužiocu naknadi troškove koje je imao za dolazak na rad i odlazak sa rada, pravo na isplatu zasnovano je neposredno na zakonu i podzakonskom aktu.

Po stanovištu Vrhovnog suda pravilno je drugostepeni sud odlučio kada je tužiocu dosudio naknadu u visini neisplaćene naknade za dolazak i odlazak sa rada, u nespornoj visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju.

Navodima revizije tuženi ukazuje da se na sporni odnos ima primeniti Zakon o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave, kao specijalni zakon. Po tom zakonu službenik ima pravo na platu i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u autonomnoj pokrajini i jedinici lokalne samouprave. Pošto Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama, koji se primenjuje na zaposlene u jedinicama lokalne samouprave, nije bliže propisano pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, za ostvarivanje ovog prava bila je nužna Odluka tuženog koja je doneta 09.02.2020. godine, a kojom su propisani bliži uslovi za ostvarivanje prava na troškove prevoza. Po oceni tuženog, kada tužilac nije postupio po obavezi iz ove Odluke i troškove nije dokumentovao, nisu postojali uslovi za njihovu naknadu.

Izneto tumačenje prava po oceni Vrhovnog suda nije prihvatljivo.

Prema članu 27. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“ br. 21/16 ... 123/21) službenik ima pravo na platu, naknadu i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u autonomnoj pokrajini i jedinici lokalne samouprave.

Prema članu 1. tačka 3. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01 ... 123/21), tim zakonom se uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koji se finansiraju iz budžeta, između ostalog, jedinica lokalne samouprave. Ovaj zakon ne sadrži bliže odrednice o visini pripadajućih troškova za dolazak i odlazak sa rada.

Odredbm člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 95/18), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

U kontekstu utvrđenih činjenica da je tužilac koristio sopstveni prevoz za dolazak i odlazak sa posla, a specijalni zakon koji se primenjuje na zaposlene u jedinicama lokalne samouprave nema bližih odredbi o visini putnih troškova kojima bi se omogućila neposredna primena zakona, za sporni odnos merodavne su norme Zakona o radu, kao opšteg zakona kojim je ovo pitanje uređeno.

Stoga, drugostepeni sud je pravilno odlučio kada je tuženog obavezao da tužiocu naknadi štetu u visini neisplaćenih putnih troškova u spornom vremenskom periodu, neposredno primenjujući Zakon o radu.

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković