.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 785/2015
23.09.2015. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Jasminke Stanojević i Biljane Dragojević, članova veća, u parnici tužioca S.T. iz M., čiji je punomoćnik E.L.Z., advokat iz A., protiv tuženog D. DOO iz F., čiji je punomoćnik M.F., advokat iz N.S., radi poništaja sporazuma i isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1308/14 od 29.10.2014. godine, u sednici održanoj 23.09.2015. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1308/14 od 29.10.2014. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2192/2013 od 18.03.2014. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Stavom drugim izreke poništen je sporazum o prestanku radnog odnosa koji je zaključen 13.07.2012. godine između parničnih stranaka, prema kome tužiocu prestaje radni odnos sa 13.07.2012. godine. Stavom trećim izreke utvrđeno je da je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog 13.07.2012. godine usled ostvarivanja prava na starosnu penziju. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da na ime otpremnine zbog odlaska u penziju isplati tužiocu iznos od 175.395,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 14.08.2012. godine do isplate. Stavom petim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 121.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.03.2014. godine do isplate. Stavom šestim izreke tužilac je oslobođen obaveze plaćanja sudskih taksi u ovom parničnom postupku.
Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž1 1308/14 od 29.10.2014. godine delimično usvojio žalbu tuženog pa je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu otpremnine pri odlasku u penziju preko iznosa od 127.005,00 dinara pa do dosuđenog iznosa od 175.395,00 dinara, dok je u ostalom delu žalbu tuženog odbio i prvostepenu presudu potvrdio.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.
Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu vozača. Dana 07.05.2012. godine navršio je 65 godina života, pa je nakon toga otišao u RF PIO, gde mu je rečeno da ispunjava uslove za odlazak u penziju, ali da je neophodan raskid radnog odnosa kod poslodavca, zbog čega je 13.07.2012. godine došao u kancelariju direktora tuženog sa pisanim zahtevom za prestanak radnog odnosa zbog odlaska u penziju. Ovaj predlog direktor tuženog je odbio i predložio mu je sporazumni prestanak radnog odnosa, sa čime se tužilac saglasio. Nakon toga je pripremljen tekst sporazumnog prestanka radnog odnosa, koji je odštampan i predat tužiocu. U sporazumu o prestanku radnog odnosa navedeno je da zaposlenom radni odnos prestaje 13.07.2012. godine, da prava, obaveze i odgovornosti zaposleni ostvaruje kod poslodavca sa danom prestanka radnog odnosa, da će mu se zarada, naknada zarade i druga primanja koje je ostvario, a koja mu nisu isplaćena zaključno sa danom prestanka radnog odnosa, isplatiti najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa, te da je zaposleni pre zaključenja sporazuma upoznat da po prestanku radnog odnosa nema pravo na novčanu naknadu od Nacionalne službe za zapošljavanje i pravo na uplatu doprinosa za PIO. Tužilac ovaj sporazum nije pročitao, već ga je odmah potpisao. Tokom tog dana, prilikom razgovora o prestanku radnog odnosa i potpisivanja sporazuma nije bilo pritiska, niti prinude na tužioca. Tuženi je 20.07.2012. godine predao tužiočevoj supruzi radnu knjižicu i potvrdu o prijavi - odjavi osiguranja. Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje Pokrajinski fond - Direkcija u Novom Sadu je 25.10.2012. godine doneo rešenje kojim je tužiocu utvrdio pravo na starosnu penziju počev od 14.07.2012. godine u iznosu od 18.123,23 dinara mesečno. Prosečna zarada u Republici Srbiji za jun 2012. godine je iznosila 42.335,00 dinara neto, odnosno 58.712,00 bruto.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi sporazum o prestanku radnog odnosa od 13.07.2012. godine.
Odredbom člana 61. stav 1. ZOO propisano je da je zabluda bitna ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor ako se zaključuje s obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a stranka koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine.
Prema članu 177. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...) radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog.
U konkretnom slučaju, tužiocu je radni odnos prestao na osnovu sporazuma sa tuženim koji je svojevoljno potpisao 13.07.2013. godine. Tužilac je tražio da mu radni odnos prestane kod tuženog zbog odlaska u penziju, pri čemu nije znao posledice potpisivanja sporazuma o prestanku radnog odnosa, odnosno nije imao potrebna znanja da bi mogao da napravi razliku između sporazumnog prestanka radnog odnosa i prestanka radnog odnosa zbog odlaska u penziju. Cilj tužioca je bio da prikupi svu potrebnu dokumentaciju radi ostvarivanja prava na starosnu penziju. Stoga pravilno zaključuju nižestepeni sudovi da je na strani tužioca postojala mana volje prilikom potpisivanja sporazuma o prestanku radnog odnosa - zabluda u pogledu bitnog svojstva predmeta takvog sporazuma, tj. okolnost da tužilac ima i pravo na isplatu otpremnine zbog odlaska u penziju, što nije bilo regulisano sporazumom o prestanku radnog odnosa. S obzirom na navedeno, proizilazi da je sporazum o prestanku radnog odnosa zaključen između parničnih stranaka protivan odredbi člana 177. stav 1. Zakona o radu, jer takav sporazum ne izražava saglasnu volju ugovornih strana, budući da je tuženi ovaj zakonski osnov prestanka radnog odnosa primenio na neprihvatljiv način, pa su suprotno navodima revizije pravilno sudovi odlučili kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca za poništaj sporazuma o prestanku radnog odnosa.
Pravilna je i odluka sudova u delu u kome je utvrđeno da je tužiocu radni odnos prestao na osnovu člana 175. tačka 2. Zakona o radu, jer je navršio 65 godina života 07.05.2012. godine. S obzirom na izloženo, tužilac ima pravo i na isplatu otpremnine, budući da je tužiocu radni odnos kod tuženog prestao 13.07.2012. godine, a da je Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje 25.10.2012. godine doneo rešenje kojim je tužiocu utvrdio pravo na starosnu penziju počev od 14.07.2012. godine. Dakle, u trenutku prestanka radnog odnosa tužilac je ostvario pravo na starosnu penziju.
Ostalim navodima revizije pobija se utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno u smislu člana 407. stav 2. ZPP, pa ove navode Vrhovni kasacioni sud nije ni ispitivao.
Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Ljubica Milutinović, s.r.
