Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20,10/23 – drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u spornom periodu bila u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, na poslovima profesora ... jezika do odlaska u penziju 2015. godine. Do juna 1999. godine tužilja je živela u ..., gde ima stan koji nije u mogućnosti da koristi i gde je, prema očitanoj ličnoj karti, do 26.07.2022. godine imala prebivalište. Zbog opštepoznatih dešavanja tužena je izmestila sedište u selo ... . Nakon juna 1999. godine tužilja tvrdi da ima boravište u Vranju i u utuženom periodu je svakodnevno putovala, uglavnom taksi prevozom, na relaciji Vranje – ... i obratno. Udaljenost od mesta boravišta do mesta rada tužilje je 50 kilometara. Kao dokaz o mestu boravka tužilja je dostavila legitimaciju izdatu od strane Komesarijata za izbeglice Republike Srbije od 2000. godine. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je visina potraživanja tužilje na ime troškova prevoza u spornom periodu, a na osnovu cene koštanja pojedinačnih karata na relaciji Vranje – Bujanovac, Bujanovac – Gnjilane i obrnuto, prema efektivnom broju dana rada. Tuženi je osporio tužbeni zahtev, navodeći da tužilja nije menjala podatke o mestu prebivališta kako bi ostvarila pravo na takozvani „kosovski dodatak“, te da nije obavešten da živi u Vranju. Utvrđeno je i da tužilja nikada nije podnela zahtev za naknadu putnih troškova, a da su joj određeni vremenski period nakon 1999. godine putni troškovi isplaćivani na ruke.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, polazeći od navoda tužilje da živi u Vranju, sa čime je tuženi kao poslodavac, zbog opštepoznatih okolnosti u kojima je škola poslovala i zaposleni radili, morao biti upoznat, te da je tužilja u danima kada je bila radno angažovana putovala od mesta stanovanja do mesta rada, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev na ime naknade štete zbog neisplaćene naknade za dolazak i odlazak sa rada za period od 01.05.2014. godine do 31.08.2015. godine, jer su navedeni troškovi bili u funkciji obavljanja redovnih zadataka tužilje. Pored toga, oceni prvostepenog suda, navedeno pravo tužilje propisano je zakonom i njegovo ostvarivanje ne zavisi od drugih primanja po drugim osnovima, između ostalog i od tzv. „kosovskog dodatka“.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje, nalazeći da tužilja nije dokazala da je zaista i živela u Vranju, da je dolazila na posao u vreme i u trajanju tokom meseci utuženog perioda kako je to konstatovano u nalazu veštaka, odnosno nije dokazala činjenice od kojih zavisi njeno pravo na isplatu tražene naknade. Ovo posebno imajući u vidu da nalaz veštaka, priložen uz tužbu, ne sadrži podatke o ceni prevozne karte u javnom saobraćaju, kao limita za isplatu na traženoj relaciji, da je obračun vršen prema pojedinačnoj karti za više relacija bez upoređivanja i obračuna na bazi cene mesečne kate prevoznika koji su saobraćali na toj relaciji, iako je, po prema navodima tužilje, na navedenoj relaciji saobraćao autoprevoznik „Jedinstvo“ Vranje. Pri tom, tužilja nije tražila dopunu veštačenja ili izjašnjenje radi pravilne primene relevantnih normi opštih akata tužene i Zakona o radu. Pored toga, tužilja nije negirala ostvarivanje drugih pogodnosti po osnovu mesta prebivališta na teritoriji Kosova i Metohije, a tražila je realizaciju prava u odnosu na promenjeno mesto življenja. Imajući u vidu navedeno, po oceni tog suda, tužilja se nije ponašala u skladu sa opštim pravilima iz Zakona o obligacionim odnosima u pogledu poštovanja osnovnih načela savesnosti i poštenja iz člana 12. Zakona o obligacionim odnosima, na koji način je postupila suprotno članu 13. tog zakona kojim je zabranjeno vršenje prava iz obligacionih odnosa protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05 ... 32/13) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Prema odredbi člana 52. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 75/14) u članu 118. na kraju tačke 1) dodaju se zapeta i reči: „ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Prema odredbi člana 25. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 12/09, 67/11 i 1/12), zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski i međugradski) koja mora biti isplaćena do 05. u mesecu za prethodni mesec, dok prema članu 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 21/15 ... 16/18), zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski), koja mora biti isplaćena do 05. u mesecu za prethodni mesec, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Ukoliko je peronska karta uslov korišćenja prevoza, smatra se da je ista sastavni deo troškova prevoza.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostpeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužilje za isplatu naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada u spornom periodu.

Naime, nesporno je da tužilji, saglasno citiranim odredbama Zakona o radu i Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima, pripada pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte. Međutim, pravilan je zaključak drugostepenog suda da u konkretnom slučaju ne postoji pravni osnov po kome tužilja može da traži isplatu u traženom iznosu. Osim toga, nalaz veštaka, suprotno odredbi člana 271. ZPP, ne sadrži činjenice i dokaze na kojima je zasnovan, niti podatke o priloženim dokumentima na osnovu koji je nalaz dat, a na osnovu kojih bi se utvrdila visina štete koju tužilja potražuje, zbog čega se navodima revizije neosnovano pobija pravilnost primene materijalnog prava.

Sa iznetih razloga Vrhovni sud je, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužilje odbijena kao neosnovana, odbijen je i njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je primenom člana 153. i 154. ZPP u vezi člana 165. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković