NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3273/2019 od 08.01.2020. godine - dela stava prvog izrke kojim je potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P1 1730/18 od 04.09.2019. godine u stavu trećem izreke, kao izuzeno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3273/2019 od 08.01.2020. godine - dela stava prvog izrke kojim je potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P1 1730/18 od 04.09.2019. godine u stavu trećem izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 1730/18 od 04.09.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojeni su tužbeni zahtevi tužilaca, pa je obavezana tužena da tužiocima na ime pripadajuće, a neisplaćene plate po osnovu rada dužeg od punog radnog vremena za period od 06.11.2017. godine do 31.03.2018. godine isplati i to prvotužiocu iznose navedene u ovom stavu izreke pod 1), drugotužiocu iznose navedene u ovom stavu izreke pod 2), trećetužiocu iznose navedene u tački 3) stava 1, sve sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od 20.- og u mesecu za prethodni mesec pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev prvo, drugo i trećetužilaca kojim su tražili da se obaveže tužena da im na pripadajuće, a neisplaćene plate po osnovu rada dužeg od punog radnog vremena za period od 01.07.2017. godine do 31.10.2017. godine isplati iznose bliže navedene u tom stavu izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor tužene da Osnovni sud u Nišu nije stvarno nadležan da postupa po postavljenim tužbenim zahtevima, a stavom petim obavezana je tužena da tužiocima na ime naknade troškova parničnog postupka isplati ukupan iznos od 111.684,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3273/2019 od 08.01.2020. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Nišu P1 1730/18 od 04.09.2019. godine u stavu prvom i trećem izreke, a žalba tužene odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, ukinuta je ista presuda u stavovima drugom i četvrtom izreke i predmet u tom delu vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju.

Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni revizijskog suda, u ovom sporu ima mesta odlučivanju o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse i tumačenja materijalnog prava, u pogledu prava profesionalnih pripadnika Vojske Srbije na novčanu naknadu za prekovremeni rad i načina njenog ostvarenja.

Iz tog razloga, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu kod tuženog kao profesionalni vojnici na radnim odnosno formacijskim mestima padobranaca. Rešenjima tužene od 06.11.2017. godine, tužiocima je priznato pravo na skraćeno radno vreme od dva sata dnevno (deset sati sedmično) iz razloga što se rad u padobranskoj službi smatra radom na naročito teškim i za zdravlje štetnim poslovima, koji su utvrđeni Pravilnikom o poslovima, radnim i formacijskim mestima u Vojsci Srbije i Ministarstvu odbrane na kojima se vrši specifična vojna služba i služba pod otežanim uslovima, a da pravo na skraćeno radno vreme pripada tužiocima od dana donošenja rešenja. I pored toga što im je pravo na skraćeno radno vreme priznato rešenjima nije im omogućeno da rade skraćeno, pa smatraju da je tužena na taj način pričinila štetu čija je visina utvrđena veštačenjem, a tužiocima nije isplaćena.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredbi Zakona o Vojsci Srbije i Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženu na isplatu novčanih iznosa na ime uvećane zarade za prekovremeni rad u spornom periodu.

Po nalaženju Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Rad duži od punog radnog vremena predviđen je članom 83. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 116/07... 94/19), kao element posebnih uslova pod kojima profesionalno vojno lice (oficir, podoficir i profesionalni vojnik) vrši službu u Vojsci Srbije, zbog kojih se utvrđuje koeficijent za obračun plate koji je za 20% do 50% veći od koeficijenta utvrđenog na osnovu položaja i čina, a u okviru sredstava za plate obezbeđenih u budžetu Republike Srbije namenjenim za finansiranje odbrane. Prema stavu 2. tog člana, pod radom dužim od punog radnog vremena iz stava 1. istog člana smatra se rad u slučaju preduzimanja mera pripravnosti, uzbune u jedinici, odnosno ustanovi, za vreme vojnih vežbi, borbe protiv elementarnih nepogoda, dežurstva ili sličnih dužnosti u komandi, jedinici ili ustanovi Vojske Srbije, kao i u prilikama koje zahtevaju da se produži započeti rad čije bi obustavljanje ili prekidanje imalo štetne posledice za operativnu sposobnost komande, jedinice odnosno ustanove, ili bi bila naneta materijalna šteta, ili ugroženi životi i zdravlje vojnih lica i drugih građana.

Odredbom člana 15. stav 1. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije („Službeni vojni list“, broj 10 od 20.04.2017. godine - prečišćeni tekst) propisano je da oficiru, odnosno podoficiru u radnom odnosu na određeno vreme i profesionalnom vojniku, zbog posebnih uslova rada pod kojima vrši službu u Vojsci Srbije propisanih članom 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije, pripada koeficijent za posebne uslove službe u Vojsci Srbije u visini 20% od osnovnog koeficijenta.

Međutim, odredbom člana 98. Zakona o Vojsci Srbije propisano je da je profesionalno vojno lice dužno da radi duže od punog radnog vremena kad potrebe službe to zahtevaju, uz pismeni nalog nadležnog starešine (stav 1), s tim što takav prekovremeni rad ne može da traje duže od osam sati nedeljno niti duže od četiri sata dnevno (stav 2), izuzev u slučajevima predviđenim u trećem stavu tog člana. Prema članu 85. stav 1. navedenog zakona, profesionalnom vojnom licu uvećava se plata za časove noćnog rada, rada u dane praznika koji su zakonom određeni kao neradni dani i rada dužeg od punog radnog vremena, osim rada dužeg od punog radnog vremena iz člana 83. tog zakona.

Odredbom člana 35. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, pored ostalog, propisano je: da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije za svaki sat koji, po pisanom nalogu nadležnog starešine, radi duže od punog radnog vremena (prekovremeni rad) pripada sat i po slobodno (stav 1); da se prekovremeni rad tromesečno preračunava u slobodne sate koje profesionalni pripadnik Vojske Srbije mora da iskoristi najkasnije u roku od šest meseci od proteka tromesečja u kojem ih je ostvario (stav 2); da se izuzetno, profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji ne može da iskoristi slobodne sate zbog toga što priroda poslova radnog mesta zahteva tako obiman prekovremeni rad, može isplatiti dodatak za svaki sat prekovremenog rada koji iznosi 26% vrednosti radnog sata plate, uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra odbrane (stav 3); da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji prekovremeno radi u slučajevima propisanim članom 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije ne pripada uvećanje iz člana 32. i 33. Pravilnika (noćni rad i rad na dane praznika koji nije radni dan) i iz stava 1. i 3. ovog člana (stav 4).

Prema odredbama čl. 141. i 142. Zakon o Vojsci Srbije, o pravima i obavezama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije odlučuje se u upravnom postupku. U prvom stepenu, o pravu tog lica odlučuje starešina komande jedinice ili vojne ustanove, a o žalbi na rešenje doneto u prvom stepenu odlučuje starešina vojne jedinice ili ustanove koji je neposredno pretpostavljeni starešini koji je doneo ožalbeno rešenje. Protiv odluke u drugom stepenu ili u slučaju „ćutanja administracije“, stranka može da pokrene upravni spor.

Odredbom člana 52. stav 3. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije propisano je da nadležni starešina rešenjem utvrđuje i dodatke na platu (izuzev dodatka za noćni rad i rad u dane praznika koji nisu radni dani, a koji se ostvaruje na osnovu redne liste), naknadu plate (izuzev naknade plate za vreme odsustva sa rada na dan praznika koji je neradni dan, a koja se ostvaruje na osnovu redne liste), otpremnini, jubilarnoj nagradi.

Iz izloženog, po stanovištu Vrhovnog suda sledi da je za ostvarenje prava po osnovu prekovremenog rada tužilaca bilo neophodno obraćanje starešini vojne jedinice radi priznavanja i konkretizovanja tog prava - utvrđivanja prava na slobodne sate, kao pravila ili prava na isplatu uvećane plate, što je izuzetak za koji je potrebno utvrditi ispunjenost predviđenih uslova - nemogućnost korišćenja slobodnih sati zbog obimnosti prekovremenog rada i postojanje saglasnosti ministra odbrane za isplatu prekovremenog rada. Sve to utvrđuje nadležni starešina svojim rešenjem donetim po pravilima upravnog postupka, kroz prvi i drugi stepen odlučivanja, a sudska kontrola takvih odluka je propisana kroz upravni spor.

Stoga, u situaciji kada tužilac nije podnosio zahtev nadležnom starešini za priznavanje slobodnih sati na ime prekovremenog rada ili utvrđenje prava na isplatu uvećane plate, nema osnova za njegovo potraživanje, koje bi mu bilo moguće dosuditi samo po pravilima o naknadi štete, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa koji mu nije omogućio korišćenje slobodnih sati priznatih pravnosnažnim rešenjem nadležnog starešine, odnosno nije izvršio isplatu novčanog iznosa utvrđenog takvim rešenjem.

Sledstveno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni sud ceni u veću od pet sudija.

Revizijom se u konkretnom slučaju ukazuje na nadležnost organa uprave da postupa u ovoj pravnoj stvari, što nije osnovano, jer se radi o parnici radi isplate potraživanja tužilaca iz radnog odnosa. Na osnovu iznetog Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, iz čega proizilazi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, pa je odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije u delu stava prvog izreke kojim je potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P1 1730/18 od 04.09.2019. godine u stavu trećem izreke, u smislu člana 410. stav 2, u vezi člana 413. ZPP i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbama člana 420. Zakona o parničnom postupku, propisano je da stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan (stav 1), da se u postupku povodom revizije protiv rešenja shodno primenjuju odredbe ovog zakona o reviziji protiv presude (stav 6), kao i da je revizija uvek dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se odbacuje predlog za ponavljanje postupka i rešenja drugostepenog suda kojim se potvrđuje rešenje prvostepenog suda o odbacivanju predloga za ponavljanje postupka (stav 5).

U konkretnom slučaju tužena je istakla prigovor stvarne nadležanosti suda da postupa po postavljenim tužbenim zahtevima. Sudovi su odbili prigovor stvarne nadležanosti sa obrazloženjem da budući da se radi o parnici radi isplate potraživanja tužilaca iz radnog odnosa, to sud je nadležan da postupa na osnovu odredbe člana 22. stav 2. Zakona o uređenju sudova.

Pošto se ne radi se o situacijama iz člana 420. stav 5. ZPP u kojima bi revizija bila uvek dozvoljena protiv drugostepenog rešenja (o odbačaju predloga za ponavljanje postupka, odnosno o potvrđivanju prvostepenog rešenja o odbacivanju predloga za ponavljanje postupka), već je revizija je u ovoj pravnoj stvari izjavljena protiv drugostepenog rešenja kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje o odbijanju prigovora stvarne nadležanosti, dakle protiv rešenja kojim nije okončan postupak, što je pretpostavka dozvoljenosti revizije protiv rešenja drugostepenog suda iz člana 420. stav 1. ZPP. Protiv te vrste odluka revizija nije dozvoljena, jer se takvim drugostepenim rešenjem ne okončava postupak.

S obzirom na izloženo, revizija tužene nije dozvoljena, zbog čega je odbačena kao u izreci ovog rešenja, na osnovu člana 413. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković