Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na član 404. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući pobijanu pravnosnažnu presudu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11, ...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca dozvoljena i osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je obavljao vojnu službu kod tužene kao pripadnik padobranske jedinice u periodu od januara 2004. godine do odlaska u invalidsku penziju 23.08.2016. godine. Kao profesionalni padobranac izvodio je padobranske skokove u periodu od 2002. godine do 2013. godine po planu skokova koji je ispunio. Tužilac se u dva navrata povredio na radu prilikom izvođenja skokova, odnosno prilikom doskoka (prizemljenja) i to 22.01.2007. godine kada je došlo do naprsnuća palca na njegovoj levoj nozi i do povrede desne šake i 15.08.2012. godine kada je došlo do frakture zgloba njegove leve šake. U vezi povrede od 15.08.2012. godine, tužilac je ostvario pravo na naknadu štete od strane tužene na osnovu pravnosnažne presude Osnovnog suda u Nišu P1 2528/12 od 07.10.2013. godine. Tužilac je 30.09.2014. godine primljen na kliniku radi hirurškog lečenja teške artroze zgloba levog kuka, a zatim je 30.10.2014. godine primljen zbog hematoma u predelu kuka i sumnje na infekciju, kada je operisao levi kuk. Nakon toga, tužilac je 13.05.2015. godine ponovo primljen radi hirurškog lečenja – artroplastike desnog kuka, koja je tada izvršena. Viša vojno-lekarska komisija je 27.08.2015. godine dala nalaz i mišljenje da je tužilac ograničeno sposoban za službu u vojsci na dve godine i da je ovo ograničenje sposobnosti posledica bolesti koja nije profesionalne prirode, niti je posledica povrede u vršenju službe. Nakon kliničkog i RTG pregleda od 09.12.2015. godine odlučeno je da se tužilac uputi na nadležnu vojno- lekarsku komisiju sa predlogom da je trajno nesposoban za vojnu službu. Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 30.05.2016. godine tužiocu je od 26.04.2016. godine utvrđen potpuni gubitak sposobnosti za profesionalnu vojnu službu kao posledica bolesti, dok mu je privremenim rešenjem ovog Fonda utvrđeno pravo na invalidsku penziju počev od 23.08.2016. godine, sa obrazloženjem da kod tužioca postoji trajni gubitak sposobnosti za profesionalnu vojnu službu kao posledica bolesti. Presudom na osnovu priznanja Osnovnog suda u Nišu P1 906/17 od 15.05.2017. godine, tužiocu je priznato pravo na naknadu materijalne štete od strane tužene u visini razlike između zarade koju bi ostvarivao i iznosa penzije koju prima za određeni period, kao i mesečna renta počev od 01.03.2017. godine pa ubuduće. Veštačenjem od strane veštaka medicinske struke utvrđeno je da je tužilac oboleo od obostrane koksartroze (artroze oba kuka) koja je kod njega dijagnostikovana 2009. godine, da je ova bolest kod tužioca vremenom uznapredovala zbog čega je tužilac imao hirurške intervencije ugradnje veštačke proteze oba kuka u toku 2014. i 2015. godine. Polazeći od podataka o opštem zdravstvenom stanju tužioca (koji je bio potpuno zdrav i svake godine podvrgavan detaljnim i strogim lekarskim pregledima, a u zdravstvenom kartonu nije imao evidentiranih drugih oboljenja i stanja) i od podataka o fizičkim aktivnostima kojima se tužilac godinama bavio u sklopu svog posla, stručno mišljenje veštaka je da postoji uzročno-posledična veza između profesionalnih aktivnosti tužioca kao padobranca i pojave oboljenja kuka. Ovo dodatno i iz razloga što se analizom zdravstvenog stanja tužioca, osim mikrotrauma kojima su u toku prizemljenja kod padobranskih skokova bili izloženi tužiočevi kukovi, svi ostali uzroci mogu isključiti. Veštačenjem je utvrđen intenzitet i dužina trajanja fizičkih bolova i straha tužioca, kao i procenat umanjenja njegove životne aktivnosti usled oboljenja kukova i dve operacije koje je imao radi ugradnje veštačkih kukova.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i dosudio tužiocu novčane iznose određene u izreci na ime tražnih vidova nematerijalne i materijalne štete, sa stanovištem da je šteta za tužioca nastala kao posledica vršenja profesionalne službe, odnosno da je dokazano da postoji uzročno- posledična veza između tužiočevog oboljenja i opravdanih operacija na kukovima i njegovog profesionalnog bavljenja aktivnostima vojnika padobranca u službi tužene.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakav činjenično-pravni zaključak i stanovište prvostepenog suda da postoji odgovornost tužene da tužiocu naknadi pretrpljenu nematerijalnu i materijalnu štetu. Suprotno tome, stanovište ovog suda je da tužilac traži naknadu štete od poslodavca zbog profesionalnog oboljenja, a da nastalo oboljenje (teška artroza zglobova kukova) nije profesionalna bolest u smislu člana 24. stav 1. i 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i člana 51. stav 1. Zakona o zdravstvenom osiguranju, jer kao takva nije utvrđena Pravilnikom o utvrđivanju profesionalnih oboljenja („Službeni glasnik RS“, br. 105/03). Po oceni drugostepenog suda, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je zaključio da tužilac ima pravo na naknadu traženih vidova štete zbog profesionalnog oboljenja, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Vrhovni sud nalazi da je pobijana odluka drugostepenog suda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Predmet tražene pravne zaštite u ovoj parnici je naknada štete koja je nastala usled tužiočevog oboljenja koje je posledica njegovog profesionalnog bavljenja padobranstvom u vojnoj službi. U konkretnom slučaju je utvrđeno da je tužilac bio profesionalni vojnik padobranac i da je dugo godina izvodio padobranske skokove. Osim izuzetnih povreda na radu koje je imao prilikom tih skokova (22.01.2007. i 15.08.2012. godine, za koju povredu je ostvario naknadu štete), tužilac je prilikom skokova bio izlagan mikrotraumama kukova, za koje je veštak medicinske struke našao da su glavni uzrok kako pojave tako i uznapredovanja oboljenja kukova kod tužioca, što je u krajnjem ishodu rezultiralo operacijama i ugradnjom veštačkih kukova i trajnom nesposobnošću tužioca za dalje obavljanje profesionalne vojne aktivnosti, zbog čega je i otišao u invalidsku penziju. U ovom postupku, medicinskim veštačenjem od strane veštaka lekara odgovarajuće specijalizacije je utvrđeno da su isključivi uzrok bolesti kukova tužioca mehaničke mikrotraume koje se dešavaju pri svakom doskoku, odnosno prizemljenju, a da se ostali uzroci mogu isključiti s obzirom na kompletno zdravstveno stanje tužioca, koji je svake godine prolazio detaljne sistematske pregled svog psiho-fizičkog zdravstvenog stanja bez evidentiranih drugih oboljenja ili stanja koji bi se mogli smatrati uzrocima oboljenja kukova. Tužena je u postupku osporila mišljenje veštaka da postoji uzročno-posledična veza između profesionalnih aktivnosti tužioca i pojave oboljenja kukova, ali nakon dopunskog izjašenja veštaka koji je ostao pri svom osnovnom nalazu i datom stručnom mišljenju tužena više nije imala primedbi, niti je predlagala dopunu ili eventualno novo medicinsko veštačenja. U takvoj situaciji, pogrešan je činjenično-pravni zaključak drugostepenog suda da tužilac nije dokazao uzrok svog oboljenja koji bi se mogao dovesti u vezu sa profesionalim bavljenjem aktivnostima padobranca jer nije dokazao da je njegovog oboljenje kukova profesionalna bolest u kom slučaju bi mogao da traži naknadu štete od tužene kao poslodavca.

Vrhovni sud nalazi da je u konkretnoj činjeničnoj situaciji pravilno stanovište prvostepenog suda o postojanju odgovornosti tužene kao poslodavca za prouzrokovanu štetu tužioca na osnovu odredbe člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05,...95/18) koja propisuje odgovornost poslodavca za naknadu štete koja je nastala u vezi sa radom. Ovo iz razloga što je utvrđeno da je tužilac oboleo izvršavajući svoje profesionalne obaveze, odnosno da je njegovo dijagnostikovano oboljenje koje je i progresiralo direktna posledica dugogodišnjih mikrotrauma kojima su bili izloženi njegovi kukovi pri svakom doskoku padobranom, bez obzira što tako konstatovano oboljenje tužioca nije utvrđeno kao profesionalna bolest navedenim Pravilnikom. Naime, nije svako oboljenje u vezi sa radom profesionale prirode, ali oštećeni može ostvariti naknadu štete od poslodavca ako se utvrdi da je njegova povreda/bolest u uzročnoj vezi sa vršenjem radnih zadataka i aktivnosti na radu, odnosno da je nastala kao posledica tih aktivnosti.

Takođe, pravilno je prvostepeni sud ceneći osnov odgovornosti tužene našao da osnov proizilazi i iz članova 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, koje regulišu objektivnu odgovornost za štetu po osnovu vršenja opasne delatnosti, u situaciji kada tužena nije dokazala postojanje činjenica koje bi mogle dovesti do oslobađanja od odgovornosti ili do delimične odgovornosti u smislu člana 177. istog Zakona.

Kako je povodom revizije tužioca preinačena pobijana drugostepena presuda, to je potvrđena odluka o troškovima postupka iz prvostepene presude, dok je odbijen zahtev tužene za naknadu troškova parničnog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković