Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme u Radio Televiziji Priština, na poslovima novinara počev od 15.05.1989. godine, gde je radio do kraja juna 1990. godine, kada mu je odobreno neplaćeno odsustvo radi lečenja u inostranstvu, koje nije bilo vremenski ograničeno. Tužilac se vratio u Srbiju 06.11.2005. godine, a od 01.01.2006. godine je prijavljen na obavezno socijalno osiguranje kod Udruženje književnika Srbije, kao samostalni umetnik. Statutarnom promenom sprovedenom 1992. godine, Radio Televizija Prištine je pripojena tuženoj i svi radnici Radio Televizije Prištine su preuzeti u Radio Televiziju Srbije. Tužilac nije evidentiran kao zaposlen u evidencijama kod tužene.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da je tužilac najkasnije sa danom 01.01.2006. godine, kada je prijavljen na obavezno socijalno osiguranje, znao da ga tužena nije vratila na rad i nije prijavila na obavezno socijalno osiguranje i objektivno bio u mogućnosti da zatraži sudsku zaštitu, pa je podnošenjem tužbe od 25.01.2019. godine, zbog proteka roka od 90 dana od dana saznanja za povredu prava, prekludiran da traži sudsku zaštitu, zbog čega je tužbeni zahtev odbijen.

Međutim, drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu i odbacio tužbu, kao neblagovremenu, primenom člana 294. stav 1. tačka 2. i 295. ZPP.

Pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbacio tužbu tužioca kao neblagovremenu.

Odredbom člana 195. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 32/13), propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, a koga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Stavom 2. istog člana, propisano je da je rok za pokretanje spora 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Navedeni rok iz člana 195. Zakona o radu je prekluzivni rok čijim se istekom gubi pravo na pravnu zaštitu i na isti se ne primenjuju pravila o prekidu i zastoju rokova.

Imajući u vidu da je tužilac najkasnije 01.01.2006. godine, kada je prijavljen na obavezno socijalno osiguranje kao samostalni umetnik, saznao da su njegova prava povređena, odnosno da ga tužena nije vratila na rad i nije prijavila na obavezno socijalno osiguranje, odnosno sa naznačenim datumom tužilac je najkasnije morao znati da nije u radnom odnosu kod tužene, od kog dana je imao pravo da u roku od 90 dana podnese tužbu za utvrđenje, a tužbu je podneo 25.01.2019. godine, pa je tužba tužioca neblagovremena.

U situaciji kada nema rešenja o prestanku radnog odnosa, kao u konkretnom slučaju, rok za podnošenje tužbe teče od dana saznanja za povredu prava, pa su bez uticaja navodi revidenta da tužena nije donela rešenje o prestanku radnog odnosa, niti mu je to rešenje uručeno.

Imajući u vidu navedeno, na osnovu člana 414. stav 1, u vezi člana 420. stav 6. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković