OBAVEZUJE SE tužena da na ime troškova postupka isplati tužiocu iznos od 67.605,00 dinara u roku od 15 dana od dostavljanja prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 233/20 od 22.02.2022. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da na ime naknade štete zbog neisplaćene naknade troškova dolaska na rad i odlaska sa rada u periodu od decembra 2016. godine do februara 2018. godine isplati tužiocu novčane iznose navedene u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete zbog neisplaćene naknade troškova dolaska na rad i odlaska sa rada u periodu od marta 2015. godine do novembra 2016. godine isplati novčane iznose navedene u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da na ime naknade troškova parničnog postupka isplati tužiocu iznos od 88.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude, sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastupanja uslova za izvršnost do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2351/22 od 05.08.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 233/20 od 22.02.2022. godine. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je, na osnovu člana 404. ZPP, blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Po oceni Vrhovnog suda, o posebnoj reviziji tužioca u ovom sporu potrebno je odlučivati radi novog tumačenja prava - primene člana 387. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, i prekida zastarelosti potraživanja iz radnog odnosa priznanjem duga od strane poslodavca rešenju o otkazu ugovora o radu, zbog čega je na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene do 23.02.2018. godine. Rešenjem tuženog od istog datuma tužiocu je otkazan ugovor o radu. Istim rešenjem tuženi se obavezao da će zaradu, naknadu zarade i druga primanja koja je tužilac ostvario kao zaposleni, a koja mu nisu isplaćena do dana prestanka radnog odnosa, isplatiti najkasnije u roku od 30 dana od dana kada je tužiocu prestao radni odnos. Tužena nije isplaćivala tužiocu troškove za njegov dolakaz i odlazak sa rada u periodu od marta 2015. godine do dana prestanka radnog odnosa.

Tužbom podnetom 30.01.2020. godine tužilac je tražio isplatu troškova dolaska na rad i odlaska sa rada u označenom vremenskom periodu. Tuženi je istakao prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja.

Nižestepeni sudovi su primenom člana 196. Zakona o radu odbili tužbeni zahtev u delu kojem je tražena isplata spornih troškova za period od marta 2015. godine do novembra 2016. godine, zbog zastarelosti potraživanja. Po stanovištu tog suda, do podnošenja tužbe protekao je rok od tri godine od dospelosti novčanog potraživanja za svaki mesec označenog vremenskog perioda, a u donetom rešenju o prestanku radnog odnosa tuženi nije priznao dug i tako prikinuo tok roka zastarelosti, jer za to nisu ispunjeni uslovi iz člana 387. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da u rešenju nije jasno i nedvosmisleno navedeno da se priznaje dug po osnovu troškova prevoza i njegova visina.

Po oceni revizijskog suda, osnovani su navodi tužioca da su nižestepeni sudovi u ovom sporu pogrešno primenili materijalno pravo u pogledu istaknutog prigovora zasarelosti dela njegovog novčanog potraživanja iz radnog odnosa.

Odredbom člana 196. Zakona o radu propisano je da sva potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze.

Prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima, zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze i ono nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. stav 1. i 2); zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1); zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362); zastarevanje se prekida kada dužnik prizna dug izjavom poveriocu i na posredan način, kao što su davanje otplate. plaćanje kamata, davanje obezbeđenja (član 387); posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 392. stav 1); zastarevanje prekinuto priznanjem od strane dužnika počinje teći iznova od priznanja (član 392. stav 2).

U konkretnom slučaju, novčano potraživanje troškova za dolazak i odlazak tužioca sa rada za period od marta 2015. godine do februara 2018. godine nije zastarelo do dana donošenja rešenja o otkazu njegovog ugovora o radu. U dispozitivu tog rešenja tuženi se obavezao da će sve zarade, naknade zarada i druga primanja iz radnog odnosa, ostvarena a neisplaćena do dana prestanka radnog odnosa tužioca, isplatiti u roku od 30 dana od dana prestanka njegovog radnog odnosa. Po stanovištu revizijskog suda, tuženi je tako priznao svoj dug prema tužiocu za sva potraživanja iz radnog odnosa, pa i za troškove njegovog dolaska na rad i odlaska sa rada. Na taj način tuženi je prekinuo tok roka zastarelosti tih potraživanja, a rok od tri godine iz člana 196. Zakona o radu počeo je ponovo teći od 23.02.2018. godine i nije istekao do podnošenja tužbe.

Iz tih razloga, pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da nije bilo prekida zastarelosti zato što u rešenju o otkazu ugovora o radu nije jasno i nedvosmisleno navedeno da tužena priznaje dug po osnovu troškova prevoza, niti je navedena njegova visina. Priznanjem svoje obaveze da tužiocu isplati sva primanja iz radnog odnosa ostvarena do otkaza ugovora o radu, tuženi je priznao svoje dugovanje i troškova dolaska i odlaska sa rada, jer su ti troškovi primanje iz radnog odnosa. Za prekid zastarelosti dovoljno je priznanje duga u osnovu, tako da je irelevantno što u rešenju nisu navedeni novčani iznosi predmetnih troškova.

Sledstveno izoloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke - preinačene obe nižestepene presude u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev i tuženi obavezan da isplati tužiocu troškove njegovog dolaska na rad i odlaska sa rada, kao primanje iz radnog odnosa koje je predviđeno članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. ZPP. Tužiocu su dosuđeni troškovi za sastav žalbe i revizije u iznos od po 18.000,00 dinara, sudske takse za žalbu i drugostepenu presudu u iznosu od po 4.515,00 dinara, reviziju u iznosu od 9.030,00 dinara i odluku o reviziji u iznosu od 13.545,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković