Protiv navedene drugostepene presude je blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavio tužilac, kojom presudu pobija zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374.stav 1. i stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, koje su učinjene pred drugostepenim sudom, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredabi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011 … i 18/2020) i odlučio da je revizija tuženog osnovana.

Drugostepena presuda je doneta pogrešnom primenom materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana drugostepena presuda, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, na poslovima ... kada je dana 23.06.2016. godine zadobio povredu na radu, tako što je, kada je upravljao ... u vlasništvu tuženog radi prevoza robe za potrebe tuženog u ..., zaseok ... gde se nalazi magacinski prostor PP ..., prilikom izlaska iz kabine vozila skočio na zemlju, koja je bila zarasla travom i upao u kanal sa kog su bile skinute zaštitne rešetke, koji nije video od trave. Tom prilikom je zadobio povrede zbog kojih je trpeo fizičke bolove i strah utvrđenog intenziteta i trajanja, i čija posledica je umanjenja životne aktivnosti kod tuženog, sa manifestacijama i u obimu utvrđenim u presudama.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da tužilac ima pravo na naknadu materijalne štete, u vidu razlike između isplaćene i pripadajuće zarade, odnosno naknade zarade za period od juna 2016.godine do 19.06.2017. godine, na osnovu Zakona o radu i Zakona o zdravstvenom osiguranju, kojima je propisana visina naknade zarade za vreme privremene sprečenosti za rad zaposlenog usled profesionalne bolesti ili povrede na radu.

Prvostepeni sud je zaključio da je tuženi odgovoran i za nastalu nematerijalnu štetu kod tužioca na osnovu odredbe člana 164. Zakona o radu, kojom je propisano da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu u skladu sa zakonom i opštim aktom. Po shvatanju prvostepenog suda, povredom na radu u smislu navedene odredbe zakona, smatra se i povreda prouzrokovana pri obavljanju posla koji zaposleni obavlja u interesu poslodavca kod koga je zaposlen, i na putu preduzetom radi izvršavanja službenih poslova. Odredba 164. Zakona o radu upućuje na primenu Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, a i da se za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu. Po shvatanju prvostepenog suda, u konkretnoj situaciji ispunjeni su uslovi za odgovornost poslodavca tuženog po oba navedena osnova. Poslodavac tuženi je propustio da sprovede propisane mere za bezbednost i zdravlje zaposlenog na radnom mestu, bez obzira što se radilo o prostoru trećeg lica. Propustio je da se uveri da li je radni prostor na kome angažuje tužioca bezbedan za rad. Po principu objektivne odgovornosti tuženi odgovara, s obzirom da je tužilac obavljao opasnu delatnost, upravljajući teretnim vozilom tuženog, koje takođe predstavlja opasnu stvar, a povredio se izlaskom iz vozila tuženog kada je u upao u neobezbeđeni prostor.

Drugostepeni sud ne prihvata razloge prvostepenog suda za osnov odgovornosti tuženog poslodavca za štetu nastalu po tužioca u konkretnim okolnostima. Smatra da je bitno što je do pada i povređivanja tužioca došlo nakon parkiranja i izlaska iz vozila kojim je tužilac prevozio robu dok se kretao u prostoru magacina koji nije u vlasništvu, ni u zakupu tuženog, već trećeg lica, čime šteta koju je tužilac pretrpeo nije u uzročnoj vezi sa radnjama, odnosno propustima poslodavca tuženog, jer nije rezultat njegovih propusta u obezbeđivanju uobičajenih uslova rada, kao ni uslova za bezbedan rad. Dalje, smatra da tuženi štetu nastalu kritičnom prilikom nije mogao predvideti i izbeći ili otkloniti, te nema ni objektivne odgovornosti tuženog za nastalu štetu.

Za pravilnu odluku o tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete, koji je postavio tužilac zaposleni kod tuženog poslodavca, bitna je odredba člana 164. Zakona o radu, prema kojoj je, ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom. Dakle, primarno je predviđena obaveza poslodavca da naknadi štetu, a pitanje je da li u konkretnoj situaciji postoje okolnosti koje poslodavca oslobađaju ove obaveze. Za poimanje povrede na radu relevantne su odredbe Zakona o zdravstvenom osiguranju, bez obzira što uređuju pojam povrede na radu u smislu tog zakona. Odredbama tog zakona definisano je da je povreda na radu svaka povreda, oboljenje ili smrt, nastala kao posledica nesreće ne poslu, odnosno kao posledica svakog neočekivanog ili neplaniranog događaja, uključujući i akt nasilja koji je nastao usled rada ili je povezan sa radom i koji je doveo do povrede, oboljenja ili smrti koja je nastupila odmah ili u periodu od 12 meseci od dana nastanka povrede na radu.

Proizlazi da je pravilno utvrđeno da tužilac jeste pretrpeo povredu na radu, jer je zadobio telesne povrede kao posledicu nesreće na poslu, na mestu na koje je došao u obavljanju svog posla kao zaposleni kod tuženog poslodavca. Iz do sada utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi i da je izvesno da je povreda nastala u vezi sa opasnom stvari - neobezbeđenim kanalom. Neobezbeđen kanal, koji se nije video od visoke trave, jeste opasna stvar. Stoji da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, što tuženi nije, ali po shvatanju revizijskog suda to ne oslobađa odgovornosti poslodavca za nastalu štetu u vezi sa tom opasnom stvari, s obzirom da je tužilac bio upućen na mesto i u vezu sa opasnom stvari od strane poslodavca. Tu nastupa osnov odgovornosti tuženog poslodavca po odredbi člana 164. Zakona o radu. Nastanak štete u konkretnoj situaciji jeste u uzročnoj vezi sa procesom rada kod tuženog poslodavca. Takođe, za tužioca je povreda nastala u radnoj okolini, što jeste prostor u kojem se obavlja rad i koji uključuje radna mesta, radne uslove, radne postupke i odnose u procesu rada, u smislu odredbe člana 4. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu.

U konkretnoj situaciji bitno je i to da je šteta, odnosno povreda kod tužioca nastala tako što je iz kabine vozila skočio na zemlju. Dakle postoji veza između iskakanja iz kabine vozila i upada u neobezbeđen kanal, zarastao travom. Ove okolnosti su bitne zbog odnosa poslodavca prema štetnom događaju i veze između sredstva rada i izvršenja radnog zadatka sa nastankom štete, sa jedne strane, i zbog doprinosa tužioca nastanku štetnog događaja, zbog načina na koji se štetni događaj desio. Potrebno je raspraviti da li je tužilac na uobičajeni način izlazio iz kabine, pri čemu je skočio na nepregledno mesto, kao i položaj tog mesta u odnosu na mesto na kome se tužilac mogao parkirati, da bi vozilom pristupio magacinu radi prijema robe. Od toga zavisi da li postoji doprinos tužioca nastanku štetnog događaja i nastaloj šteti, i da li postoji razlog za oslobađanje tuženog od pune odgovornosti za nastalu štetu. Te okolnosti drugostepeni sud nije raspravio i to je nedostatak u utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana presuda, za pravilnu primenu materijalnog prava.

Zbog navedenog je odlučeno kao u izreci, po osnovu iz odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić