U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca Republike Srbije, Ministarstvo finansija – Poreska uprava, koju zastupa Državno pravobranilaštvo – Odeljenje u ..., protiv tuženih AA iz ... i BB iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Živorad Lekić, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2181/19 od 18.12.2019. godine, u sednici veća održanoj 20.05.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2181/19 od 18.12.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Kragujevcu P1 2495/17 od 01.02.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obavežu tuženi da tužiocu na ime naknade štete solidarno isplate iznos 5.235.128,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 307.850,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2181/19 od 18.12.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Kragujevcu P1 2495/17 od 01.02.2019. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženih za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi AA je u radnom odnosu kod tužioca od 15.10.2010. godine, a tuženi BB od 20.01.2012. godine i obavljaju poslove magacionera – računopolagača. Prilikom zasnivanja radnog odnosa ni posle početka rada tuženih, tužilac nije vršio primopredaju, popis robe i utvrđivao stvarno stanje robe u magacinu. Za vreme godišnjih odmora i odsustava tuženih nije vršena primopredaja stanja magacina sa licima koja su ih menjali. Magacin je više puta obijan, što se dogodilo i u toku 2017. godine kada su tuženi već bili suspendovani, nakon čega tužilac nije vršio popis robe. Vršen je popis robe za 2010, 2011 i 2012. godinu metodom slučajnog uzorka, tako što je komisija tužioca prepisivala stanje sa popisnih lista iz prethodnog perioda. Pri tome, nije utvrđivano stvarno stanje robe po vrsti i količini, a tom prilikom nije bio evidentiran manjak, već je utvrđen tek krajem 2013. godine. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Kragujevcu K 1190/15 od 16.06.2017. godine, tuženi su oslobođeni od optužbe da su u periodu od 31.12.2012. godine do 31.12.2013. godine u svojstvu odgovornih lica, magacionera, računopolagača, propuštanjem dužnog nadzora, očigledno nesavesno postupali u izvršenju službe usled čega je nastala šteta u iznosu od 2.271.251,19 dinara, čime bi u saizvršilaštvu izvršili krivično delo nesavestan rad u službi. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1 5330/15 od 13.02.2017. godine, odbijen je tužbeni zahtev u ovoj parnici tužioca kojim je traženo da se obavežu tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplate iznos od po 1.493.537,09 dinara. Rešenjima Poreske uprave – Centrala od 14.03.2016. godine, 21.03.2016. godine, 14.09.2016. godine, 24.10.2016. godine i 31.10.2016. godine, utvrđeno je da su zaposleni, u ovoj parnici tuženi, u saizvršilaštvu, krajnjom nepažnjom prouzrokovali štetu na radu u visini utvrđenoj navedenim odlukama, što je predmet tužbenog zahteva u ovom sporu.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanim nižestepenim primenom pravila o teretu dokazivanja, tužbeni zahtev odbijen.

Odredbom člana 163. Zakona o radu, zaposleni je odgovoran za štetu, koju je na radu ili u vezi sa radom, namerno ili krajnjom nepažnjom, prouzrokovao poslodavcu u skladu sa zakonom (stav 1.); ako štetu prozrokuje više zaposlenih, svaki zaposleni je odgovoran za deo štete koju je prouzrokovao (stav 2.); ako se za zaposlenog iz stava drugog ovog člana ne može utvrditi deo štete koju je prouzrokovao, smatra se da su svi zaposleni podjednako odgovorni i štetu naknađuju u jednakim delovima (stav 3.); postojanje štete, njenu visinu, okolnosti pod kojim je nastala, ko je štetu prouzrokovao i kako se naknađuje utvrđuje poslodavac, u skladu sa opštim aktom, odnosno ugovorom o radu (stav 5). Prema navedenim odredbama zakona, odštetna odgovornost zaposlenog zasnovana je na krivici (namera ili krajnja nepažnja), a ako postoji osnov odgovornosti, zaposleni se može obavezati da naknadi štetu pod uslovom da je šteta nastala i da je šteta u uzročnoj vezi sa radom.

Po oceni revizijskog suda, pravilno je drugostepeni sud našao da tužbeni zahtev tužioca u svojstvu poslodavca za naknadu štete koju mu je zaposleni prouzrokovao na radu ili u vezi sa radom, nije osnovan, jer tužilac nije dokazao ko je štetu prouzrokovao i da je šteta u uzročnoj vezi sa radom tuženih kod tužioca. U ovom slučaju teret dokazivanja činjenice koje su relevantne za odluku o osnovanosti zahteva za naknadu štete koju poslodavac pretrpi na radu bio je na tužiocu kao poslodavcu, u smislu člana 7. stav 1, 228. i 231. stav 2. ZPP, pa kako tužilac nije postupio u smislu svojih obaveza propisanih navedenim odredbama, pravilno su nižestepeni sudovi odluku o zahtevu tužioca doneli shodno članu 231. stav 1. ZPP. Prilikom zasnivanja i tokom radnog odnosa tuženih kod tužioca nije vršena primopredaja robe, tužilac kao poslodavac je vršio godišnje popise robe formalno i bez sravnjenja sa stvarnim stanjem u magacinu, magacin je bio više puta odbijen, dok tužioci nisu bili jedini zaposleni u magacinu, već su u istom radila i druga lica. Shodno navedenom, pravilna je ocena nižestepenih sudova da uzrok štete i ko je štetu prouzrokovao nisu utvrđeni od strane poslodavca, ni u toku ovog spora.

Kako su nižestepeni sudovi pravilno primenili član 163. Zakona o radu prilikom odlučivanja o osnovu odgovornosi i uzroku štete, neprihvatljivi su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava niti se kao pravilna mogu prihvatiti tumačenja navedene odredbe tvrdnjom o stepenu odgovornosti tuženih za nastalu štetu i da nisu sa potrebnom pažnjom obavljali poslove na kojima rade.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić