Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, ... 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je po osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o radu bila u radnom odnosu kod tuženog na određeno vreme na poslovima ... u periodu od 24.03.2014. godine do 12.04.2017. godine, a u periodu od 25.05.2017. godine do 11.07.2019. godine po osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova – ... . Osporenim rešenjem tuženog od 06.06.2019. godine, tužilji je sa 11.07.2019. godine prestao ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova, zbog isteka roka na koji je zasnovan.

Kod napred utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio, primenom člana 37. Zakona o radu, da je tužbeni zahtev tužilje osnovan, te da je ona zasnovala radni odnos na neodređeno vreme dana 25.05.2017. godine, imajući u vidu da je u kontinuitetu i bez prekida obavljala iste poslove. Našao je da u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredaba Zakona o budžetskom sistemu, pošto je tuženi sa tužiljom zaključivao ugovore protivno članu 197. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je, međutim, ocenio kao pogrešan zaključak prvostepenog suda da u konkretnom slučaju nema mesta primeni Zakona o budžetskom sisitemu, budući da su se u spornom periodu upravo primenjivale odredbe tog zakona sa svim njegovim izmenama i dopunama, te je primenom člana 27e st. 35, 36. i 37. u vezi člana 105. Zakona o budžetskom sistemu, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u delu za utvrđenje da je radni odnos tužilje prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, kao i u delu za poništaj otkaznog rešenja od 06.06.2019. godine.

Članom 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...75/14), propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1); poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva na period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2); ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena na koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme ( stav 6).

Tuženi spada u korisnike javnih sredstava, zbog čega se u odnosu na njega primenjuju i odredbe Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 54/09 sa kasnijim izmenama i dopunama). Zakonom o izmenama i dopunama tog zakona („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 108/13), u članu 27e. dodat je stav 34. kojim je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, osim izuzetno uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva (stav 35). Odredba člana 27e. stav 34. navedenog zakona je novelirana više puta tako da je zabrana korisnika javnih sredstava da zasnivaju radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta postojala sve do 31.12.2020. godine.

Odredbom člana 105. Zakona o budžetskom sistemu, propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa tim zakonom, primenjuju se odredbe tog zakona. Iz navedene odredbe proizlazi da se odredbe Zakona o budžetskom sistemu, kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licima radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta kod korisnika javnih sredstava, u odnosu na odredbe Zakona o radu nalaze u odnosu posebnog prema opštem zakonu i da se zato primenjuje pravilo da odredbe posebnog zakona derogiraju odredbe opšteg zakona.

Dakle, suprotno revizijskim navodima, norme Zakona o budžetskom sistemu su lex specialis i derogiraju norme Zakona o radu, iz kog razloga u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 37. Zakona o radu, na koju se prvostepeni sud pozvao u prilog osnovanosti tužbenog zahteva, jer se njegovoj primeni suprotstavlja odredba člana 27e stav 34. u vezi člana 105. Zakona o budžetskom sistemu. Kako je odredbama Zakona o budžetskom sistemu bilo zabranjeno zapošljavanje novih lica u javnom sektoru radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim u izuzetnim slučajevima ( uz saglasnost nadležnog organa Vlade ), pravilno je pobijanom presudom odbijen tužbeni zahtev tužilje, jer nije moglo doći do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme u smislu člana 37. Zakona o radu. Sa tim u vezi, neosnovani su navodi revizije da se tužilja ne može smatrati „novim licem“ s obzirom da traži utvrđenje već postojećeg radnog odnosa samo sa određenog na nedređeno vreme. Sledom navedenog, zakonito je i rešenje tuženog od 06.06.2019. godine, kojim je samo konstatovano da je tužilji prestao radni odnos zbog isteka roka na koji je zasnovan, imajući u vidu deklarativni karakter tog rešenja.

S obzirom na izloženo, Vrhovni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužilje odbijena kao neosnovana, odbijen je i njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković