Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4087/21 od 21.07.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužilaca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju sa zahtevom za naknadu troškova odgovora na reviziju.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse. Naime, u konkretnom slučaju predmet spora je zahtev za naknadu štete zbog neosnovano obustavljene isplate zarade tužiocima od strane tužene, bez prethodnog prestanka radnog odnosa, pa Vrhovni sud nalazi da je zbog brojnosti protivrečnih odluka u pogledu ovog spornog pitanja potrebno ujednačiti sudsku praksu. Iz tog razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu primenom, člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su 16.02.2009. godine, zasnovali radni odnos kod tužene nakon što su se javili u MUP u Niškoj Banji gde je izmeštena PU Priština i gde su potpisali rešenja o zasnivanju radnog odnosa, ali primerke tih rešenja nikada nisu dobili iz bezbednosnih razloga. Tužiocima je plata redovno isplaćivana do 31.05.2013. godine kada im je bez obrazloženja obustavljena isplata plate iako su tužioci nastavili rad, a poslodavac nije doneo odluku o prestanku radnog odnosa tužiocima. U utuženom periodu tužioci su obavljali operativno-tehničke poslove i obaveštajne poslove na celoj teritoriji KiM postupajući po nalozima pretpostavljenih (informacije su se odnosile na bezbednost građana, verskih objekata, škola i svih državnih institucija i delegacija koje dođu na KiM).Svakog meseca su preko nadležnih slali mesečne izveštaje o radu u Nišku Banju i potpisivali su vremenike rada. Zdravstvena knjižica im je istekla 31.12.2013. godine i nije produžena. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke Koste Šoškića od 03.10.2017. godine utvrđeni su iznosi neisplaćene zarade i bonusa koji tužiocima u utuženom periodu nije isplaćen.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužilaca za isplatu neisplaćenih zarada i bonusa , nalazeći da su tužioci u spornom periodu bili radno angažovani kod tužene i da su obavljali rad za koji nisu ostvarili zaradu koju bi prema redovnom toku stvari ostvarili, odnosno da im tužena nije isplaćivala platu, niti im je dostavila rešenje o njihovom radno-pravnom statusu, niti bilo kakvu odluku o obustavi isplate plate. Sledom toga su zaključili da tužiocima na osnovu članova 104. i 105. Zakona o radu i članova 154. i 172. Zakona o obligacionim odnosima, pripada tražena naknada štete zbog neisplaćene zarade i bonusa u utuženom periodu.

Po nalaženju Vrhovnog suda, ovakvo stanovište nižestepenih sudova se ne može prihvatiti kao pravilno.

Naime, tužioci svoj zahtev zasnivaju na navodima da su nastavili da obavljaju rad za tuženu u utuženom periodu i nakon što su odjavljeni sa osiguranja po osnovu radnog odnosa kod tužene 31.05.2013. godine. Nasuprot ovom pismenom dokazu odjave tužilaca sa obaveznog osiguranja po osnovu rada kod tužene i činjenice da je tužena od sledećeg dana 01.06.2013. godine, prestala da isplaćuje zaradu tužiocima prvostepeni sud poklanja veru njihovom iskazu i na bazi toga donosi činjenično- pravni zaključak koji prihvata i drugostepeni sud, da su tužioci i posle toga nastavili da rade kod tužene, sledom čega su usvojeni njihovi tužbeni zahtevi.

Po oceni Vrhovnog suda za sada se ne može prihvatiti ovaj činjenično-pravni zaključak zbog jače dokazne snage pismene isprave nadležnog državnog organa spram dokaza saslušane (zainteresovane) parnične stranke, zbog čega strana koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za ostvarivanje tog prava u smislu člana 231. stav 2. ZPP. U kontekstu kontradiktornosti njihovih iskaza sa pismenim dokazima o bitnoj činjenici, primenom pravila o teretu dokazivanja iz stava 1. citirane zakonske odredbe, ne može se sa sigurnošću utvrditi činjenica nastavljanja rada kod tužene. Posebno imajući u vidu da iz iskaza tužilaca i saslušanih svedoka proizilazi da su istovremeno radno angažovani u KPS-u.

U ponovljenom postupku, prvostepeni sud će upotpuniti činjenično stanje detaljnijim saslušanjem tužilaca i eventualno nekog od njihovih pretpostavljenih i pouzano utvrditi kakve su to poslove konkretno tužioci obavaljali i od koga su dobijali radne naloge počev od juna meseca 2013. godine. Naročito imajući u vidu da su tužioci danom prestanka isplate plate i odjave sa osiguranja saznali za povredu svojih prava. U tom smislu će takođe utvrditi da li su pre podnošenja tužbe u ovoj parnici zahtevali zaštitu svog radnog statusa i potom pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku.

Na osnovu izloženog Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, u smislu odredbe člana 163. stav 4. u vezi odredbe člana 165. stav 3. ZPP.

Odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili potrebni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković