Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u granicama revizijskih navoda, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužilaca neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizija ne može da se izjavi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, u smislu odredbe člana 407. stav 2. tačka 1), 2) i 3) ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su obavljali poslove za tuženog i to tužilac VV u periodu od 01.05.2008. godine do 01.12.2008. godine, tužilac AA u periodu od 01.07.2008. godine do 08.02.2009. godine i tužilac BB u dva navrata, najpre u periodu od 01.05.2006. godine do 31.09.2006. godine, kada je samovoljno napustio posao, a drugi put u periodu od 01.06.2007. godine do 05.03.2009. godine. Tužioci su se izjasnili da su kod tuženog ostvarivali mesečnu zaradu i to tužilac VV u iznosu od 17.000,00 dinara, a potom od septembra 2008. godine u iznosu od 19.000,00 dinara, tužilac AA u iznosu od 17.000,00 dinara, a tužilac BB u iznosu od 20.000,00 dinara. Tužioci VV i AA nisu imali dogovor sa tuženim koje će poslove obavljati već su radili sve što im je bilo rečeno i što se od njih tražilo, dok je tužilac BB radio kao ... ... . Tuženi je istakao da tužiocima nije isplaćivao zarade već nadnice (dnevnice) i da tužioci nisu radili svaki dan, odnosno da nisu imali puno radno vreme. Tužioci su tvrdili da su radili svaki dan, odnosno šest radnih dana i imali jedan slobodan dan, te da nisu bili prijavljeni.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi nalaze da uspostavljen odnos između tužilaca i tuženog nema karakteristike radnog odnosa da bi se mogla primeniti pravna fikcija iz odredbe člana 32. stav 2. Zakona o radu. Drugostepeni sud je stanovišta da se faktički rad može izjednačiti sa radnim odnosom samo ukoliko postoji volja radnika i poslodavca da između njih nastane radni odnos i ukoliko tako uspostavljen odnos po svojoj sadržini i kvalitetu ima sve karakteristike radnog odnosa, kao što su radno vreme, zarada, naknada zarade i druga primanja iz radnog odnosa. Kako tužioci nisu prezentovali sudu materijalnopravne dokaze iz kojih bi se utvrdilo da su kod tuženog obavljali faktički rad, koji bi odgovarao radnom odnosu, to nema mesta primeni pravila iz člana 32. Zakona o radu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno stanovište nižestepenih sudova o odsustvu ispunjenosti uslova za primenu pravne fikcije postojanja radnog odnosa iz člana 32. stav 2. Zakona o radu.

Shodno odredbi člana 32. stav 2. Zakona o radu, ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa odredbama ovog zakona, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad. Za primenu navedene pravne fikcije postojanja radnog odnosa potrebno je da je zaposleni obavljao faktički rad kod poslodavca sa svim elementima radnog odnosa, te da ugovor o radu nije zaključen krivicom poslodavca. Radni odnos podrazumeva da zaposleni radi puno ili nepuno radno vreme, da ostvaruje odgovarajuću, ugovorenu zaradu i druga primanja po osnovu rada, kao i naknadu zarade za vreme odsustvovanja sa rada. U konkretnom slučaju tužioci nisu dokazali da su kod tuženog radili puno radno vreme, niti da im je tuženi isplaćivao zaradu u ugovorenom mesečnom iznosu jer za to nisu prezentovali nikakve materijalne dokaze. Nasuprot tome, tuženi je tvrdio da je tužiocima isplaćivao dnevnice, dok tužioci za svoju tvrdnju da im je tuženi isplaćivao zarade nisu pružili dokaze. Iz iskaza tužilaca ne može se utvrditi koliki broj sati su radili dnevno, niti da je bilo dogovreno za koji konkretan posao odnosno radno mesto se angažuju (izuzev za tužioca BB). Naposletku, nije utvrđeno ni da su tužioci imali nameru da sa tuženim zaključe ugovor o radu, a da to nisu učinili krivicom tuženog kao poslodavca. Štaviše, tužilac BB je prvi put samovoljno napustio posao kod tuženog, što govori u prilog činjenici da između njih nije bio uspostavljen regularan radni odnos. Radni odnos podrazumeva odgovarajuća prava i obaveze zaposlenih, u skladu sa odredbom člana 14. i 15. Zakona o radu, što u konkretnom slučaju nije utvrđeno. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da nisu bili ispunjeni uslovi za primenu pravne fikcije postojanja radnog odnosa, propisane odredbom člana 32. stav 2. Zakona o radu.

U revizizji se ističe da su tužioci kontinuirano radili kod tuženog u određenom vremenskom periodu, obavljali radne zadatke iz okvira delatnosti tuženog i za tako obavljene zadatke ostvarivali zaradu. Stoga je, po navodima revizije, nesporna volja tužilaca, odnosno parničnih stranaka da se između njih zasnuje radni odnos.

Činjenice na koje se ukazuje u reviziji, u pogledu načina rada tužilaca, nisu utvrđene u toku postupka. U postupku po reviziji ne može se osporavati utvrđeno činjenično stanje. Tačno je da za izjednačavanje faktičkog rada sa radnim odnosom na neodređeno vreme nije relevantna i opredeljujuća volja ugovorača. Za primenu pravila o pravnoj fikciji postojanja radnog odnosa potrebno je i dovoljno da je zaposleni stupio na rad, iz čega se sledstveno izvodi zaključak da je postojala volja za zasnivanje radnog odnosa. Međutim, da bi ova pravna fikcija bila u celosti realizovana, potrebno je da zaposleni za svoj rad prima naknadu (zaradu) i ostvaruje druga prava i obaveze iz klasičnog radnog odnosa, sa odgovarajućim radnim vremenom i utvrđenim radnim zadacima. Samo tako uspostavljen radni odnos između poslodavca i zaposlenog može se upodobiti radnom odnosu na neodređeno vreme. Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale revizijske navode tužilaca, ali je našao da su neosnovani i bez uticaja na pravilnost drugostepene presude.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u izreci, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić