U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Zorice Bulajić i Irene Vuković, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Slobodan Jovanović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo zdravlja, koju zastupa Državno pravobranilaštvo – Odeljenje u Leskovcu, radi isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 4652/2022 od 12.01.2023. godine, u sednici održanoj 09.10.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 4652/2022 od 12.01.2023. godine tako što se ODBIJA, kao neosnovana žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Vranju P1 148/22 od 12.09.2022. godine i odbija zahtev tužene za naknadu troškova parničnog postupka.

OBAVEZUJE SE tužena da tužilji na ime troškova postupka po reviziji isplati iznos od 32.585,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 148/22 od 12.09.2022. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da na ime potraživanja koje tužilja ima prema Zdravstvenom centru Vranje po rešenju Osnovnog suda u Vranju II 3762/17 od 30.06.2017. godine plati na ime duga zbog neisplaćenih troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada za period od aprila 2013. godine do novembra 2014. godine pojedinačne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao u sadržini tog stava, kao i na ime troškova parničnog postupka u predmetu Osnovnog suda u Vranju P1 891/16 iznos od 35.4000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.04.2017. godine do konačne isplate i na ime troškova izvršenja nastalih pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu II 3762/17 iznos od 6.972,00 dinara. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužilji isplati na ime troškova parničnog postupka iznos od 63.836,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4652/22 od 12.01.2023. godine, stavom prvim izreke preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se na ime potraživanja koja ima prema Zdravstvenom centru u Vranju po rešenju Osnovnog suda u Vranju II 3762/17 od 30.06.2017. godine obaveže tužena da joj isplati na ime duga zbog neisplaćenih troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada za period od aprila 2013. godine do novembra 2014. godine, na ime troškova parničnog postupka u predmetu Osnovnog suda u Vranju P1 891/16 iznos i na ime trokova izvršenja nastalih pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu II 3762/17 pojedinačne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom, od dospelosti do isplate, kao u sadržini tog stava. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu drugom izreke prvostepene presude, tako što je obavezana tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 66.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do konačne isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu u Zdravstvenom centru Vranje. Tužilja je na osnovu poravnanja Osnovnog suda u Vranju P1 891/16 od 22.03.2017. godine podnela predlog za izvršenje na osnovu koga je doneto rešenje o izvršenju II 3762/17 od 30.06.2017. godine, kojim je odrđeno izvršenje na novčanim sredstvima izvršnog dužnika Zdravstvenog centra Vranje, plenidbom novčanih sredstava izvršnog dužnika i prenosom na tekući račun izvršnog poverioca. Izvršenje po navedenom rešenju nije sprovedeno nakon njegovog dostavljanja NBS- Organizaciji za prinudnu naplatu, niti je izvršni dužnik namirio potraživanje izvršnom poveriocu. Račun Zdravstvenog centra Vranje na dan 22.04.2021. godine je u blokadi 1827 dana. Izvršni poverilac, ovde tužilja je podnela predlog za promenu sredstava izvršenja zaplenom novčanih sredstava dužnikovog dužnika i namirenjem izvršnog poverioca, s obzirom da je račun tuženog u blokadi tri godine. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko – finansijske oblasti je utvrđeno da je osnivač Zdravstvenog centra Vranje Republika Srbija – Ministarstvo zdravlja i da se isti finansira iz različitih izvora, a pretežno iz ustupljenih javnih prihoda (doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje). Tužbom u ovoj parnici tužilja od tužene, kao osnivača Zdravstvenog centra Vranje, traži naplatu potraživanja koje ima prema zdravstvenom centru, a na osnovu člana 14. Zakona o stečaju.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tuženu obavezao da tužilji isplati predmetno potraživanje, primenom odredbe člana 28. stav 2. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, člana 14. Zakona o stečaju i člana 16. stav 5. Zakona o javnoj svojini nalazeći da u konkretnom slučaju postoji solidarna odgovornost Republike Srbije za obaveze Zdravstvenog centra u Vranju, čiji je ona osnivač, pošto postoje materijalnopravni uslovi za otvaranje stečajnog postupka zbog trajne nesposobnosti dužnika za plaćanje, pa tužilja svoje potraživanje može da naplati jedino od tužene Republike Srbije. Po oceni prvostepenog suda, istaknuti prigovor zastarelosti tužiljinog potraživanja, zasnovan na odredbi člana 196. Zakona o radu, nije osnovan jer je tužiljino potraživanje utvrđeno izvršnom ispravom.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, solidarna odgovornost tužene u smislu člana 14. stav 3. Zakona o stečaju mogla bi se ustanoviti tek ukoliko zaposleni u izvršnom postupku ne bi mogao da naplati svoje potraživanje, odnosno ukoliko bi postupak izvršenja protiv izvršnog dužnika - Zdravstvenog centra u Vranju, bio obustavljen primenom člana 129. stav 1. tačka 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, jer je izvršenje postalo nemoguće ili ne može da se sprovede iz drugih razloga (propao je predmet izvršenja, izvršni dužnik nema imovinu i slično). Pored toga, izvršni postupak, koji tužilja vodi protiv svog poslodavca čiji je osnivač tužena, još uvek u toku, pri čemu nisu iscrpljena sva raspoloživa sredstva izvršenja propisana Zakonom o izvršenju i obezbeđenju, niti su ispunjeni materijalni uslovi za primenu odredbe člana 14. Zakona o stečaju, kao ni za solidaru odgovornosti Republike Srbije, kao osnivača Zdravstvenog centra Vranje.

Po oceni Vrhovnog suda, izloženo pravno stanovište drugostepenog suda nije pravilno, zbog čega su osnovani navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 14. stav 3. Zakona o stečaju uspostavljena je zakonska solidarna odgovornost osnivača pravnog lica nad kojim se ne sprovodi stečajni postupak. Prema stavu 1. tog člana, stečajni postupak se ne sprovodi prema pravnim licima čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, a koja se isključivo ili pretežno finansiraju kroz ustupljene javne prihode ili iz republičkog budžeta, odnosno budžeta autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Zakonska solidarna odgovornost osnivača, predviđena navedenom zakonskom odredbom, aktivira se bez ispunjenja nekog dodatnog uslova uvek kada se u odnosu na pravno lice nad kojim se ne sprovodi stečajni postupak ostvari neki od uslova za otvaranje stečaja propisanih članom 11. Zakona o stečaju.

Odredbom člana 414. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da svaki dužnik solidarne obaveze odgovara poveriocu za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje od koga hoće sve dok ne bude potpuno ispunjena, ali kad jedan dužnik ispuni obavezu, ona prestaje i svi se dužnici oslobađaju.

U konkretnom slučaju, tužena je osnivač Zdravstvenog centra Vranje - tužiljinog poslodavca, koji je sudskim poravnanjem obavezan na isplatu novčanog potraživanja tužilje iz radnog odnosa. Poslodavac tužilje se pretežno finansira iz ustupljenih javnih prihoda (doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje) dobijenih od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Tužiljin dužnik je u neprekidnoj blokadi duži vremenski period, zbog čega je ispunjen uslov za otvaranje stečaja predviđen članom 11. stav 2. tačka 1. i stav 3. Zakona o stečaju, ali se nad njim stečajni postupak ne može sprovesti u smislu člana 14. stav 1. tog zakona, zbog čega je i nastala solidarna odgovornost tužene propisana stavom 3. tog člana za obaveze tužiljinog poslodavca utvrđene izvršnom ispravom.

Pravno stanovište drugostepenog suda da solidarna odgovornost tužene nastaje tek nakon obustave izvršnog postupka iz razloga predviđenog članom 129. stav 1. tačka 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju nije prihvatljivo. Takvo pravno stanovište nema utemeljenje u odredbi člana 14. stav 3. Zakona o stečaju, a njegovo prihvatanje značilo bi isključenje solidarne odgovornosti tužene i uspostavljanje njene supsidijarne odgovornosti.

Pravilno je prvostepeni sud ocenio i osnovanost istaknutog prigovora zastarelosti tužiljinog potraživanja. Primeni odredbe člana 196. Zakona o radu kojom je propisano da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze ima mesta samo do podnošenja tužbe kojom zaposleni zahteva naplatu tih potraživanja. Kada je o tom potraživanju odlučeno pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, primenjuje se rok zastarelosti propisan članom 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima u trajanju od 10 godina, i za ona potraživanja za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti. U konkretnom slučaju, tužiljino novčano potraživanje utvrđeno je sudskim poravnanjem P1 891/16 od 22.03.2017. godine sa rokom ispunjenja obaveze njenog poslodavca od 30 dana. Tužba u ovom sporu je podneta 26.04.2021. godine, pre isteka roka zastarelosti propisanog članom 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako je povodom revizije tužilje preinačena pobijana drugostepena presuda i odbijena žalba tužene, to je drugostepena presuda preinačena i u pogledu odluke o troškovima, tako što je potvrđena i odluka o troškovima prvostepenog postupka i odbijen zahtev tužene da se obaveže tužilja da joj naknadi troškove postupka.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji, pa joj, na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pripadaju i opredeljeni troškovi revizijskog postupka. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav revizije od 18.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja parničnih radnji, kao i na ime sudske takse za reviziju 5.834,00 dinara i revizijsku odluku 8.751,00 dinara prema važećoj Taksenoj tarifi.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković