U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Katarine Manojlović Andrić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji su punomoćnici Aleksandar Grujčić, advokat iz ..., i Bojan Jović, advokat iz ..., protiv tuženog ODS „EPS Distribucije“ DOO Beograd, Ogranak ED Loznica, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2433/18 od 01.11.2018. godine, u sednici održanoj 09.07.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2433/18 od 01.11.2018. godine, tako što se ODBIJA, kao neosnovana, žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Loznici P1 99/17 od 29.05.2018. godine.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka plati 3.625,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Loznici P1 99/17 od 29.05.2018. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime dela neisplaćene otpremnine utvrđene rešenjem o isplati otpremnine zbog odlaska u penziju od 16.01.2017. godine plati 60.183,24 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.01.2017. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka plati 53.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate, dok je zahtev tužioca preko dosuđenog a do traženog iznosa 58.500,00 dinara na ime troškova postupka odbijen.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2433/18 od 01.11.2018. godine, preinačena je u usvajajućem delu prvostepena presuda i odbijen zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu isplati 60.183,24 dinara sa zateznom kamatom od 17.01.2017. godine do isplate i naknadi troškove postupka u visini od 53.300,00 dinara, sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost drugostepene presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 87/18), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog. Odlukom direktora tuženog od 13.03.2014. godine odobren je zajam zaposlenima, uz obavezu vraćanja zajma do prestanka radnog odnosa. Tužilac je 13.03.2014. godine potpisao izjavu, kojom je dao saglasnost da se u periodu vraćanja zajma od njegove zarade ili naknade zarade obustavlja pripadajući iznos na ime otplate zajma, pod uslovima, na način i u rokovima koji će naknadno biti sporazumno određeni od strane direktora tuženog i predstavnika sindikata tuženog, a u slučaju prestanka radnog odnosa pre isteka roka za otplatu zajma, da će neotplaćeni deo zajma vrati prilikom prestanka radnog odnosa. Stranke su 28.12.2016. godine zaključile sporazum o prestanku radnog odnosa sa 30.12.2016. godine, a tuženi je 16.01.2017. godine doneo rešenje o isplati otpremnine tužiocu, zbog odlaska u penziju, u visini od 354.177,00 dinara. Tuženi nije postupio po navedenom rešenju, već je tužiocu na ime otpremnine isplatio 293.993,80 dinara, jer je iznos koji je trebao da isplati na ime otpremnine umanjio za iznos zajma od 60.183,24 dinara. Tužilac nije dao saglasnost da se iznos zajma odbije od otpremnine.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud usvojio zahtev tužioca, jer je smatrao da je tuženi neovlašćeno i samovoljno tužiocu uskratio isplatu 60.183,24 dinara po osnovu otpremnine, sa obrazloženjem da je tuženi tužiocu mogao da odbije iznos dat na ime zajma od zarade, odnosno naknade zarade i to obustavljanjem pripadajućeg iznosa rate za otplatu zajma, kako je to i predviđeno članom 4. Protokola od 11.03.2014. godine, ali ne i da mu iznos dat na ime zajma odbije od otpremnine, jer tužilac nije dao saglasnost za odbijanje iznosa datog na ime zajma od otpremnine, a zaposleni se, saglasno odredbi člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije ne može odreći potraživanja iz radnog odnosa, a ukoliko takva izjava postoji, da ona ne proizvodi pravno dejstvo.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku i odbio, kao neosnovan zahtev tužioca, smatrajući da je prvostepeni sud propustio da ceni Protokol o isplati zajma zaposlenima u EPS-u i izjavu tužioca od 13.03.2014. godine, kojom se tužilac saglasio o načinu vraćanja zajma, da je navedenim aktima na nesumnjiv način utvrđeno da se tužilac obavezao da će, ukoliko mu radni odnos prestane pre isteka krajnjeg roka za otplatu zajma, odnosno ako ne otplati zajam do prestanka radnog odnosa, neotplaćeni iznos zajma vratiti prilikom prestanka radnog odnosa, i da je stoga preostali dug tužioca isplaćen u skladu sa članom 5. Protokola o isplati zajma zaposlenima u EPS-u i po osnovu saglasnosti tužioca za jednokratnu isplatu preostalog duga, a da nije od značaja to što je ostatak zajma vraćen od iznosa otpremnine, jer i ona predstavlja zbir zarada od kojih je predviđeno vraćanje zajma i time se tužilac nije odrekao dela otpremnine, nego isplate u skladu sa izjavom o načinu vraćanja zajma, te da je zahtev tužioca na osnovu člana 557. i 562. stav 1. Zakna o obligacionim odnosima neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pobijana presuda zasnovana je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Članom 119. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, propisano je da poslodavac je dužan da isplati, u skladu sa opštim aktom zaposlenom otpremninu pri odlasku u penziju, najmanje u visini dve prosečne zarade.

Prema članu 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, niko se ne može odreći prava na pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa.

Kada se imaju u vidu napred citirane odredbe Zakona o radu i Ustava RS, a kod utvrđenog, da je tuženi 16.01.2017. godine doneo rešenje o isplati otpremnine tužiocu, zbog odlaska u penziju, u visini od 354.177,00 dinara, odnosno utvrdio pravo tužiocu na otpremninu i njenu visinu, a kako rešenjem o isplati nije bilo predviđeno da će se iznos na ime otpremnine umanjiti ili prebiti za iznos dat na ime zajma koji je tužiocu isplaćen u martu 2014. godine, to je tuženi bio u obavezi da tužiocu isplati otpremninu u visini koju je utvrdio rešenjem, budući da otpremnina nije mogla biti umanjena za iznos odobrenog, a nevraćenog zajma. Potraživanje tužioca prema tuženom, isplata otpremnine i potraživanje tuženog prema tužiocu, isplata odobrenog zajma nije podobna za prebijanje, jer se ne može zapleniti, a osim toga prema članu 60. stav 4. Ustava RS niko se ne može odreći prava na pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa.

S obzirom na navedeno, kako je drugostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, to je Vrhovni kasacioni sud preinačio drugostepenu odluku i na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu, koji je uspeo u postupku po reviziji, na osnovu čl. 153, 154, 163. i 165. stav 2. ZPP, a prema važećoj AT i TT dosuđeni su troškovi revizijskog postupka u visini od 33.625,00 dinara i to za sastav revizije 12.000,00 dinara, za sudsku taksu na reviziju 8.650,00 dinara i sudsku taksu na revizijsku presudu 12.975,00 dinara, sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić