U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Jelena Tijanić, advokat iz ..., protiv tuženog „Phucket“ d.o.o. Beograd, čiji je punomoćnik Dmitra Mićunović, advokat iz ..., radi utvrđenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2708/21 od 25.10.2021. godine, u sednici održanoj 21.09.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2708/21 od 25.10.2021. godine, kao o izuzetno dozvoljenoj.

DELIMIČNO SE USVAJA revizija tuženog i PREINAČUJU presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2708/21 od 25.10.2021. godine u delu stava drugog izreke i presuda Osnovnog suda u Vrbasu P1 174/2019 od 17.09.2021. godine, u delu za naknadu štete na ime izgubljene zarade i uplatu doprinosa, tako što se OBAVEZUJE tuženi da tužiocu za period od 17.07.2018. godine do 07.04.2021. godine, isplati iznos od 643.407,64 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 22.06.2021. godine i iznos od 113.605,74 dinara na ime obračunate kamate do dana 21.06.2021. godine, te da na navedeni iznos naknade uplati doprinose za tužioca.

U preostalom delu, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2708/21 od 25.10.2021. godine, ODBIJA SE kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vrbasu P1 174/2019 od 17.09.2021. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu umesto vraćanja na rad isplati naknadu štete u visini od osam zarada, koje bi tužilac ostvario da je na radu kod tuženog u iznosu od 287.200,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati izgubljenu zaradu za period od 17.07.2018. godine do 07.04.2021. godine, u iznosu od 819.687,84 dinara i zakonsku zateznu kamatu na iznos od 697.644,95 dinara počev od 22.06.2021. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da na iznos od 697.644,95 dinara, po osnovu izgubljene zarade za period od 17.07.2018. godine do 07.04.2021. godine, za tužioca uplati poreze i doprinose na zarade kod Nadležnih organa, dok je tužbeni zahtev za uplatu poreza i doprinosa na iznos preko 697.644,95 dinara do traženih 819.687,84 dinara, odbijen kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 283.142,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2708/21 od 25.10.2021. godine, stavom prvim izreke, žalba je delimično usvojena, u delu u kome je usvojen tužbeni zahtev za uplatu poreza na iznos od 697.644,95 dinara po osnovu izgubljene zarade za period od 17.07.2018. godine do 07.04.2021. godine, presuda je ukinuta i u tom delu tužba odbačena. Stavom drugim izreke, odlučeno je da se u preostalom usvajajućem delu žalba odbija, a prvostepena presuda potvrđuje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tuženi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s predlogom da se o istoj odlučuje primenom odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje po posebnoj reviziji tuženog. Iz ovog razloga je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene delimično osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti ima drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka, iako je revizija formalno izjavljena i iz tih razloga.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog dana 01.09.2011. godine, na neodređeno vreme, na poslovima ... . Rešenjem o prestanku radnog odnosa, tužiocu je otkazan ugovor o radu zaključno sa danom 16.07.2018. godine. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Vrbasu P1 174/19 od 15.10.2020. godine, navedeno rešenje o prestanku radnog odnosa je poništeno. Tužilac nije tražio da se vrati na rad, već isplatu naknade štete u visini od osam zarada koje bi ostvario da je na radu kod tuženog. Takođe, tužilac potražuje i iznos na ime izgubljene zarade za period od 17.07.2018. godine do 07.04.2021. godine, odnosno od dana prestanka radnog odnosa do dana kada je navedena presuda postala pravnosnažna. Visina zarade koju bi tužilac ostvario u navedenom utuženom periodu, utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka koji je obračun dao u tri varijante.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužioca osnovan. Sudovi su tužiocu umesto vraćanja na rad dosudili naknadu štete u visini osam mesečnih zarada, smatrajući je pravičnom s obzirom na sve okolnosti konkretnog slučaja. Takođe, zaključili su da tužiocu pripada naknada štete po osnovu izgubljene zarade u visini koju je veštak dao u prvoj varijanti i čiji je obračun izvršen prema ugovorenoj osnovnoj zaradi, odnosno minimalnoj zaradi u mesecima u kojima je osnovna zarada manja od minimalne, sa uključenim satima prekovremenog i noćnog rada i minulim radom, a koje je tužilac ostvario u mesecu koji prethodi mesecu u kome mu je prestao radni odnos i koja je umanjena za ostvarena primanja kod drugih poslodavaca.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava pri utvrđivanju visine naknade štete na ime izgubljene zarade, dok je u delu za naknadu štete umesto vraćanja na rad pravilno primenjeno materijalno pravo i dosuđena pravična naknada.

Odredbom člana 191. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 75/14), propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio (stav 1); da se naknada štete iz stava 1. ovog člana utvrđuje u visini izgubljene zarade koja u sebi sadrži pripadajuće poreze i doprinose u skladu sa zakonom, u koju ne ulazi naknada za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora, bonusi, nagrade i druga primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca (stav 2); da ukoliko sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će, na zahtev zaposlenog obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godina života zaposlenog i broja izdržavanih članova porodice (stav 5).

U smislu navedene zakonske norme, zaposlenom kome je radni odnos prestao na nezakonit način ima pravo da zahteva isplatu naknade štete za izgubljenu zaradu koju bi ostvario da je ostao na radu kod poslodavca i umesto vraćanja na rad. U konkretnom slučaju, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac ima pravo na naknadu štete po oba osnova, s obzirom da zbog nezakonitog otkaza nije mogao da obavlja rad i ostvaruje zaradu, te da ne želi da se vrati na rad kod tuženog. Međutim, osnovano se revizijom ukazuje da su prilikom utvrđivanja visine naknade na ime izgubljene zarade sudovi postupili suprotno članu 191. stav 2. Zakona o radu, dosudivši iznose koji obuhvataju i sate prekovremenog i noćnog rada. Uvećana zarada po navedenim osnovima ne može biti dosuđena za period kada zaposleni ne radi, a naročito kada tužilac nije dokazao da bi po redovnom toku stvari u spornom periodu njemu bila isplaćivana uvećana zarada po ovim osnovima da bi kao takva mogla da ulazi u obračun naknade izgubljene zarade. Iz navedenih razloga, u ovom delu presude su preinačene i dosuđeni iznosi bez uvećanja (prekovremenih sati, sati noćnog rada i bez troškova toplog obroka i regresa), a koje je veštak obračunao u trećoj varijanti nalaza.

U preostalom delu, revizija tuženog je neosnovana. Naime, s obzirom da je tužiocu bez pravnog osnova prestao radni odnos, on ima pravo da ukoliko ne želi da se vrati na rad kod tuženog zahteva naknadu štete, što je i učinio, pa su pravilno nižestepeni sudovi ceneći sve okolnosti konkretnog slučaja (vreme provedeno na radu kod tuženog, broj izdržavanih članova porodice, godine života), dosudili naknadu štete umesto vraćanja na rad u visini od osam mesečnih zarada, u smislu člana 191. stav 5. Zakona o radu.

Na osnovu izloženog, odlučeno je kao u izreci primenom člana 414. stav 1. i 416. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić