Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. i 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) - ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se revizijom ukazuje, po članu 407. stav 1. ZPP, ne predstavlja razlog zbog koga se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je na osnovu ugovora o radu od 01.10.2012. godine i pratećih aneksa bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu ... Odeljenja u organizacionoj celini „...“.Tuženi je 21.06.2022. godine, doneo Program rešavanja viška zaposlenih, u kom je naveo da se poslodavac proteklih nekoliko godina suočava sa značajnim padom proizvodnje modela „Fijat 500 L“, koji je trenutno i jedini model koji se proizvodi u proizvodnom programu poslodavca. Usled smanjenja tražnje za modelom, poslodavac je morao da organizuje poslovanje na način da su zaposleni, veći deo proteklih godina, bili na plaćenom odsustvu usled prekida rada odnosno smanjenja obima rada do kog je došlo bez krivice zaposlenog, a zbog pandemije virusa „korona“ i oružanih sukoba na prostoru Ukrajine. Kako bi se prevazišle prepreke u proizvodnji, najavljena je proizvodnja novog modela i to električnih vozila počev od 2024. godine, pa je tuženi ocenio da je transformacija proizvodnog pogona za prelazak na proizvodnju električnih automobila neophodna, kako bi se osigurala budućnost proizvodnje. Usled navedenih ekonomskih, organizacionih i tehnoloških promena određeni poslovi su ukinuti, između ostalog i poslovi koje je tužilac obavljao „...“ u okviru organizacione celine „...“, na kojoj poziciji je bilo zaposleno četiri izvršioca. Tuženi je imao 2013 zaposlenih na neodređeno vreme u momentu donošenja Programa rešavanja viška zaposlenih, a prestala je potreba za radom ukupno 1541 zaposlenom na neodređeno vreme. Reprezentativni sindikat je dostavio svoje mišljenje o predlogu Programa rešavanja viška zaposlenih, dana 10.06.2022. godine. Poslodavac je analizirao mogućnost primene mera zapošljavanja lica koja su utvrđena kao višak i utvrdio da postoji mogućnost zapošljavanja kod drugog poslodavca u inostranstvu na određeno vreme, za koje je potrebna saglasnost zaposlenih. Zaposleni su 12.05.2022. godine, obavešteni o mogućnosti da se prijave za meru zasnivanja radnog odnosa kod poslodavca u inostranstvu do 20.06.2022. godine, kako bi poslodavac u Programu rešavanja viška zaposlenih, sagledao mogućnost primene ove mere i broj zaposlenih u odnosu na koje će ista biti primenjena. Tužilac se nije prijavio za tu meru. Tuženi je usvojio 21.06.2022. godine Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, kojim nije sistematizovano radno mesto „...“ u organizacionoj celini „...“. Tužiocu je, pobijanim rešenjem od 26.07.2022. godine otkazan ugovor o radu sa pripadajućim aneksima iz razloga propisanih odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, jer je usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena utvrđenih Programom prestala potreba za radom zaposlenog, a poslodavac nije u mogućnosti da mu obezbedi neku od mera iz člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu, pa je zaposlenom isplaćena otpremnina u iznosu od 834.559,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca odbili, primenom odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, imajući u vidu da je radno mesto na koje je tužilac bio raspoređen ukinuto i da tuženi nije bio u mogućnosti da ga rasporedi na neko drugo odgovarajuće radno mesto, a sve zbog organizacionih, ekonomskih i tehnoloških promena kod tuženog zbog kojih je postupak utvrđivanja viška zaposlenih sproveden u svemu u smislu odredbi članova 153. – 157. istog zakona.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05 ... 13/17), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Na osnovu odredbe člana 158. stav 1. istog zakona, poslodavac je dužan da, pre otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. tog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u skladu sa ovim članom.

U skladu sa navedenom zakonskom odredbom uslov za otkaz od strane poslodavca je da je došlo do tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, zbog kojih je prestala potreba za obavljanjem nekog posla kada se taj posao ukida ili je došlo do smanjenja obima posla, u kom slučaju se smanjuje broj izvršilaca na tom radnom mestu. Pravo je poslodavca da prema svojim potrebama, u cilju racionalizacije i uštede i u skladu sa svojom poslovnom politikom, samostalno odredi način na koji će organizovati proces rada i obavljanje pojedinačnih poslova.

U konkretnom slučaju, usled ekonomskih, organizacionih i tehnoloških promena kod tuženog, ukinuto je radno mesto „...“ u okviru organizacione celine „...“, na kome je tužilac bio raspoređen i svi zaposleni na toj poziciji su oglašeni tehnološkim viškom, a novim Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, nije predviđeno radno mesto na koje je poslodavac imao mogućnost da tužioca rasporedi na osnovu njegove stručne spreme, pa je tužiocu otkazan ugovor o radu i isplaćena mu je otpremnina. U postupku ocene zakonitosti odluke poslodavca o prestanku radnog odnosa zaposlenom, sud ceni da li je poslodavac sproveo zakonom propisani postupak, uz poštovanje prava na zaštitu zaposlenog kome prestaje radni odnos po tom osnovu. Pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu poslodavac je doneo u zakonito sprovedenom postupku utvrđivanja viška zaposlenih, na osnovu donetog Programa u tom smislu, imajući u vidu da kod tuženog nije postojalo upražnjeno radno mesto na koje je poslodavac imao mogućnost da tužioca rasporedi, niti je on ukazao na postojanje takvog radnog mesta, a tužilac se nije prijavio za mogućnost zapošljavanja kod drugog poslodavca u inostranstvu u okviru mera zapošljavanja viška zaposlenih. Pri tom, sud ne može da ceni celishodnost Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta i razloge zbog kojih je neko radno mesto kod poslodavca ukinuto, u smislu opravdanosti odluke o ukidanju radnog mesta na koje tužilac bio raspoređen.

Imajući u vidu da je tužiocu zakonito prestao radni odnos, neosnovan je njegov zahtev za vraćanje na rad, u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Navodi revizije tužioca kojima ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje su bez uticaja na odlučivanje imajući u vidu da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, u smislu odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona, što ovde nije slučaj.

Imajući u vidu da tužilac neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, Vrhovni sud je, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Troškovi angažovanja punomoćnika, advokata, za sastav odgovora na reviziju, tuženom nisu bili potrebni u smislu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković