Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), pa je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na osnovu Ugovora o radu od 31.08.2014. godine i aneksa ovog Ugovora od 10.11.2017. godine, raspoređen na poslovima ..., a rešenjem od 06.12.2018. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu, tako da mu je prestao radni odnos zaključno sa 06.12.2018. godine. Tuženi nije tužiocu platio naknadu za dolazak na posao i za odlazak sa posla za period od 01.01.2016. godine do 06.12.2018. godine. Dom kulture ''Knjaževac'', se nalazi u Knjaževcu u Ul. Branka Radičevića br. 1, a mesto stanovanja tužioca je u Knjaževcu, u Ul. ... br. .. . Tužilac je na posao išao svojim automobilom, a besplatni autobuski prevoz, koji je organizovala opština Knjaževac, tužilac nije koristio, zbog neodgovarajuće satnice istog. Iz dopunskog nalaza i mišljenja veštaka od 04.05.2022. godine proizlazi da je prema podacima o cenama u javnom prevozu, u susednom gradu Boru, tužiocu za sporni period za sličnu destinaciju koju koristi tužilac, potrebno je izdvojiti 42.320,00 dinara.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, navodeći da u Knjaževcu od 14.10.2015. godine funkcioniše besplatni gradski prevoz koji tužilac nije mogao da koristi jer se sa svojim radnim vremenom nije uklopio u satnicu besplatnog gradskog prevoza, pa je koristio sopstveni automobil. Polazeći od navedenog i prihvatanjem dopunskog nalaza veštaka, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev s pozivom na član 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, član 28. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za ustanove kulture, član 33. Pravilnika o radu tuženog od 27.12.2006. godine i član 9. Ugovora o radu parničnih stranaka od 31.08.2014. godine.

Kod utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je ocenio da tužilac nema pravo na naknadu troškova prevoza. Prema datim razlozima, poslodavac nema obavezu da zaposlenima naknadi troškove prevoza na teritoriji Opštine Knjaževac, ukoliko je zaposleni koristio sopstveni prevoz, kod činjenice da je na teritoriji navedene opštine organizovan besplatan prevoz za sve kategorije stanovništva, s pozivom na, između ostalog, član 74. Zakona o kulturi, kojim je određen način finansiranja ustanove čiji su osnivači Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave.

Prema oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...13/17) je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Iz citirane zakonske odredbe proizlazi da se bliži kriterijumi za ostvarivanje prava zaposlenih na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada propisuju opštim aktom i ugovorom o radu. Predmet tužbenog zahteva je isplata naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada u periodu od 01.01.2016. godine do 06.12.2018. godine. U konkretnom slučaju, pravo tužioca koji je zaposlen u ustanovi kulture, na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada regulisano je članom 28. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za ustanove kulture, članom 33. Pravilnika o radu tuženog od 27.12.2006. godine i članom 9. Ugovora o radu parničnih stranaka od 31.08.2014. godine, kojima se navodi da zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza radi dolaska i odlaska sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju.

Polazeći od napred navedenih odredaba, ne može se prihvatiti zaključak drugostepenog suda da tužilac nema pravo na naknadu ovih troškova, budući da je Opština Knjaževac (u kojoj tužilac živi i radi) je organizovala besplatan prevoz svim kategorijama stanovništva. Naime, pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, prema citiranim propisima, nije uslovljeno postojanjem organizovanog javnog prevoza, već jedino postojanjem stvarnih troškova za dolazak i odlazak sa rada.

Shodno navedenom, drugostepena presuda je preinačena, a tužbeni zahtev je usvojen.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu pripada naknada troškova revizijskog postupka za parnične radnje koje je preduzeo njegov punomoćnik, koji je advokat. Odluku o troškovima revizijskog postupka, sadržanu u stavu trećem izreke, Vrhovni sud je doneo primenom člana 165. stav 2, u vezi člana 153. stav 2. i 154. stav 1. ZPP. Tužiocu su priznati troškovi za sastav revizije od strane punomoćnika a koji je advokat u iznosu od 18.000,00 dinara, saglasno Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković