Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilaca AA, BB i VV, svih iz ..., čiji je punomoćnik Goran Stamenić, advokat u ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Policijske uprave u Smederevu, čiji je zakonski zastupnik Državni pravobranilac, Odeljenje u Požarevcu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž1 3244/17 od 28.05.2018. godine, u sednici održanoj 05.02.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž1 3244/17 od 28.05.2018. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu broj Gž1 3244/17 od 28.05.2018. godine i presuda Osnovnog suda u Smederevu broj P1 209/11 od 12.07.2016. godine u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilaca za isplatu naknade na ime troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada i u delu odluke o troškovima postupka i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Smederevu broj P1 209/11 od 12.07.2016. godine je obavezana tužena da tužiocima na ime neisplaćenih zarada po osnovu rada za vreme državnih i verskih praznika, po osnovu noćnog rada, po osnovu prekovremenog rada isplati iznose na ime glavnog duga za period decembar 2007. godine do novembra 2010. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti pa do isplate utvrđene u izreci prvostepene presude, kao i da u njihovo ime uplati doprinose po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja zaposlenih, kao i doprinose po osnovu zdravstvenog osiguranja, sve u roku od osam dana. Obavezana je tužena da svakom od tužioca na ime troškova postupka isplati iznos od po 1.780,00 dinara, te na ime troškova postupka koji su nastali nakon spajanja njihovih postupaka iznos od 271.000,00 dinara, sve u roku od 8 dana. Odbijeni su tužbeni zahtevi tužilaca kojim su tražili da se tužena obaveže da im na ime troškova prevoza za dolazak na posao i odlazak sa posla za period od decembra 2007. godine do novembra 2010. godine isplati iznose bliže označene u izreci zajedno sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu broj Gž1 3244/17 od 28.05.2018. godine, su odbijene žalbe parničnih stranaka, potvrđena je prvostepena presuda u prvom stavu izreke, u odbijajućem delu drugog stava i trećem stavu izreke.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu u delu kojim je odbijen njihov tužbeni zahtev za isplatu troškova prevoza, tužioci su izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem R4 115/18 od 30.11.2018. godine predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužilaca na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku zbog postojanja različite prakse apelacionih sudova na teritoriji Republike Srbije, jer je presuđeno suprotno odlukama Vrhovnog kasacionog suda navedenih u reviziji tužilaca.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilaca na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku jer postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse imajući u vidu činjenicu da su sudovi različito odlučivali u pogledu osnovanosti zahteva zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova za naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011 i 55/2014), jer je tužba u ovom sporu podneta 14.01.2011. godine, pa je ocenio da je revizija tužilaca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju svi tužioci su radnici MUP-a Republike Srbije u Policijskoj upravi u ..., raspoređeni na poslovima ... i u radu su ostvarivali prekovremeni, noćni rad i rad za vreme državnih praznika. Troškovi prevoza dolaska na posao i odlaska sa posla im nisu isplaćeni u periodu od decembra 2007. godine zaključno sa decembrom 2010. godine. Tužioci se nisu pismenim putem obratili starešini organa radi ostvarivanja prava na naknad troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada.

Na osnovu ovih činjenica nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i za odlazak sa rada nalazeći da ne postoji građansko pravna odgovornost tužene za štetu koju tužioci trpe zbog neisplaćene naknade troškova prevoza, jer tužioci pred nadležnim organima tužene nisu pokrenuli postupak za priznavanje tog prava. Drugostepeni sud je naveo da iz sadržine člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima proizilazi neophodnost pismenog obraćanja funkcioneru koji rukovodi organom i da protiv svakog rešenja i drugog akta kojim je odlučeno o pravima zaposlenim ili obavezama, zaposleni imaju pravo prigovora. Naveo je da u sporu za novčana potraživanja sud nije ovlašćen da odlučuje o pravu zaposlenog kao prethodnom pitanju, jer o tome primenom odredaba Zakona o radnim odnosima u državnim organima, odlučuje starešina. Tek u prisustvu pravnosnažnog rešenja o ostvarivanju takvog prava, zaposleni u državnom organu može sa uspehom da ostvari pravo na naknadu štete zbog nezakonitog rada organa povodom isplate novčanog potraživanja. Navedeno je da se tužioci u konkretnom slučaju nisu pismenim putem obratili starešini organa radi ostvarivanja prava na naknad troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada, pa njihov tužbeni zahtev nije osnovan jer nisu dokazali da postoji osnov građanskopravne odgovornosti tužene.

Ovakav zaključak nižestepenih sudova o neosnovanosti tužbenog zahteva zasnovan je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tužioci su zaposleni u MUP-u i imaju status državnih službenika, pa se o njihovim pravima na naknadu troškova vezanih za rad odlučuje primenom Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ broj 62/06... 99/10) koji u članu 37. stav 1. propisuje da državni službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, za vreme koje je proveo na službenom putu u zemlji ili inostranstvu, za smeštaj i ishranu, dok radi i boravi na terenu i na naknadu troškova koji su izazvani privremenim ili trajnim premeštajem u drugo mesto rada, a stavom 2. je propisano da su uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisani Uredbom Vlade. Uredba Vlade koja reguliše ovu materiju je Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ broj 98/07) koja u članu 3. propisuje da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i za odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

Citirane odredbe člana 3. i 9. Uredbe propisuju obavezu poslodavca da zaposlenima, konkretno tužiocima kao državnim službenicima, naknadi troškove prevoza u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom i međugradskom saobraćaju, pa Vrhovni kasacioni sud nalazi da tužioci imaju pravo na naknadu troškova prevoza u visini mesečne karte u spornom periodu na području grada Smedereva, a kako tužena nije plaćala te troškove, to je svojim nezakonitim radom tužiocima prouzrokovala štetu i u obavezi je da ovu štetu naknadi na osnovu člana 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni kasacioni sud je cenio da je prvostepeni sud izveo dokaz veštačenjem putem veštaka ekonomsko finansijske struke koji je za svakog tužioca pojedinačno utvrdio način na koji su im obračunavane zarade i koliko im pripada po tom osnovu kao i troškove prevoza. Na osnovu tog nalaza je usvojio tužbeni zahtev tužioca za isplatu naknada na ime neisplaćenih zarada. Međutim, nalaz veštaka koji se odnosio na troškove prevoza nije ocenio, nije utvrdio koliko oni iznose, jer je pošao od pogrešnog pravnog stanovišta da tužiocima ti troškovi ne pripadaju pošto prethodno nisu podneli pismeni zahtev. Drugostepeni sud u obrazloženju presude navodi da su i iznosi troškova prevoza za dolazak sa posla i povratka sa posla za tužioce utvrđeni na osnovu veštačenja koje je u celini prihvatio prvostepeni sud kao stručan, a što ne odgovara sadržini obrazloženja prvostepene presude. Bez ocene nalaza veštaka i utvrđenja visine troškova prevoza, činjenice u pogledu iznosa naknade troškova prevoza za dolazak sa posla i povratak sa posla za sve tužioce su ostale neutvrđene zbog čega je Vrhovni kasacioni sud morao da ukine nižestepene presude u ovom delu, kao i u delu odluke o troškovima postupka jer njihova visina zavisi od ukupnog uspeha tužilaca u sporu.

Prvostepeni sud će imajući u vidu izložene primedbe ponovo odlučiti o ovom delu tužbenog zahteva i o svim troškovima parničnog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić