Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2980/24 od 27.04.2024. godine preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu Ugovora o radu br. ... od 28.12.2011. godine, da se obaveže tuženi da joj na ime naknade štete u visini zarade koja bi pripala da je radila za period od 01.01.2012. godine do 11.07.2020. godine isplati iznos od 7.244.165,12 dinara sa pripadajućom kamatom, bliže navedeno u stavu drugom izreke prvostepene presude, odbijen zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da na ime tužilje na iznos neisplaćene zarade uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, za obavezno zdravstveno osiguranje i doprinos za slučaj nezaposlenosti nadležnim službama, odbijen zahtev tužilje da se obaveze tuženi da joj naknadi troškove parničnog postupka i zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 10/23), u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ broj 10/23) Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa tuženim 01.09.2010. godine zaključila Ugovor o radu br. .../... kojim je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog počev od 01.09.2010. godine na radnom mestu ... koje će poslove obavljati u ... . Ugovorom je utvrđena osnovna zarada zaposlenog u mesečnom iznosu od 300 evra neto u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem na dan obračuna, uvećano za pripadajuće poreze i doprinose s tim da su tužilja kao zaposleni i tuženi kao poslodavac postigli sporazum da mesečna zarada tužilje bude 800 evra neto u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem na dan obračuna s tim da joj se 300 evra uplaćuje na račun, a 500 evra isplati u gotovini. Tužilja je ove poslove obavljala sve do 31.12.2011. godine kada je odlukom tuženog br. ... od 28.12.2011. godine utvrđeno da je tužilja tehnološki višak i otkazan joj ugovor o radu kao ... osporenim rešenjem. Ova odluka doneta je na osnovu Pravilnika o izmenama pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta br. ... od 20.12.2011. godine kojim je odlučeno da se ukida radno mesto ..., stepen stručnosti i školska sprema VII, broj izvršilaca 1, a koji pravilnik je stupio na snagu 8 dana od objavljivanja na oglasnoj tabli odnosno 28.12.2011. godine. Iz obrazloženja odluke o otkazu ugovora o radu proizilazi da je odluka doneta usled ekonomskih teškoća tuženog koje traju duži niz godina, uvođenja novih organizacionih i ekonomskih promena i rešavanje problema nezaposlenosti zaposlenih, a u cilju pozivitnog poslovanja društva sa optimalnim brojem zaposlenih putem smanjenja njihovog ukupnog broja. Tužilji je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 18.11.2013. godine utvrđeno pravo na starosnu penziju u mesečnom iznosu od 26.061,22 dinara počev od 27.01.2013. godine. Tužilja od 22.02.2015. godine prima porodičnu penziju po smrti supruga, a 11.07.2020. godine ispunila je uslove za starosnu penziju.

Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu P1 6/17 od 14.08.2018. godine utvrđeno je da je tužilja pretrpela zlostavljanje na radu kod tuženog „JUGOFUND“ d.o.o Beograd u periodu od 01.09.2010. godine do 28.12.2011. godine na način bliže opredeljen izrekom ove presude, te je obavezan tuženi da tužilji naknadi nematerijalnu štetu zbog duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti i pretrpljenog straha ukupno 800.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom dok je zahtev za isplatu naknade nematerijalne štete u iznosu od 700.000,00 dinara odbijen kao neosnovan. Visina naknade štete na ime izgubljenih zarada utvrđena je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka tako što je iznos neisplaćenih mesečnih zarada od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate umanjen za iznose mesečnih iznosa penzije koje je tužilja primila u periodu od 01.01.2012. godine do 11.07.2020. godine i iznosi ukupno 7.244.165,12 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je osporeno rešenje kojim je tužilji otkazan ugovor o radu nezakonito jer je donoseći pobijano rešenje tuženi koji je, a kako je to pravnosnažno utvrđeno sudskom odlukom zlostavljao tužilju na radu zloupotrebio institut „tehnološkog viška“ bez obzira što je u formalno – pravnom smislu izmenio Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta i ukinuo radno mesto ..., isplatio otpremninu tužilji i u osporenom rešenju o otkazu se pozvao na odgovarajuće odredbe Zakona o radu jer je, po oceni prvostepenog suda tužilja oglašena tehnološkim viškom, bez odgovarajućeg obrazloženja kako bi tužilji prestao radni odnos bez da su za to postojali razlozi propisani članom 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, u vezi odredaba članova 153. – 157. istog zakona i stoga usvojio tužbeni zahtev, ocenio nezakonitim rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji i saglasno odredbama članova 164. i 191. Zakona o radu i člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima dosudio tužilji izgubljene zarade te obavezao tuženog da tužilji uplati pripadajuće doprinose shodno članu 2. i 51. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvo pravno stanovište prvostepenog suda smatrajući da je tuženi u svemu postupio u skladu sa odredbama člana 153. – 157. i člana 179. tačka 9. Zakona o radu obzirom da je organizacija procesa rada autonomno pravo poslodavca i da je poslodavac u potpunosti ovlašćen i nadležan za preuzimanje mera radi prevazilaženja loše finansijske situacije a što podrazumeva i utvrđivanje viška zaposlenih na koji način je tuženi i postupio pa je preinačio prvostepenu odluku i odbio zahteve tužilje.

Po oceni Vrhovnog suda pravno stanovište drugostepenog suda nije pravilno, na šta se osnovano ukazuje revizijom.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 54/09) u članu 179. tačka 9. propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Odrebama članova 153. – 157. ovog zakona propisan je postupak koji je poslodavac dužan da sprovede prilikom oglašavanja zaposlenih tehnološkim viškom kao i mere koje je dužan da preduzme, dok je članom 158. stav 1. propisano da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. tačka 9. Zakona o radu zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu. Konvencijom o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca Međunarodne organizacije rada (MOR) broj ... (koju je SFRJ ratifikovala još 23.11.1984. godine) propisana su pravila i principi koje države članice imaju primeniti prilikom prestanka radnog odnosa na inicijativu poslodavca tako što je članom 4. propisano da radni odnos radnika neće prestati ako za takav prestanak ne postoji valjan razlog vezan za sposobnost ili ponašanje radnika ili za operativne potrebe preduzeća, ustanove ili službe, a članom 5. da se naročito neće smatrati valjanim razlogom za prestanak radnog odnosa, između ostalog, podnošenje žalbi ili učešće u postupku protiv poslodavca zbog navodnog kršenja zakona ili propisa ili obraćanje nadležnim administrativnim organima vlasti (tačka C), a članom 9. da su tela iz člana 8. ove konvencije ovlašćena da ispitaju razloge date za prestanak radnog odnosa kao i druge okolnosti vezane za odnosni slučaj, da donesu odluku o tome da li je prestanak bio opravdan, kao i da teret dokazivanja da postoji valjani razlog za prestanak radnog odnosa prema definiciji iz člana 4. ove konvencije snosi poslodavac, dok je stavom 3. propisano da u slučajevima prestanka radnog odnosa za koje je rečeno da je do njih došlo zbog operativnih potreba preduzeća, ustanove ili službe telo iz člana 8. ove konvencije su ovlašćena da utvrde da li je do prestanka radnog odnosa stvarno došlo iz tih razloga ali i u kojoj će meri oni biti ovlašćeni i da odlučuju da li su ti razlozi dovoljni da opravdaju taj prestanak radnog odnosa utvrdiće se metodama primene iz člana 1. ove konvencije. Iz ovih odredbi Konvencije Međunarodne organizacije rada, koje se u našem zakonodavstvu primenjuje shodno odredbi člana 18. Ustava Republike Srbije, proizilazi da je u postupku ocene zakonitosti otkaza koji se odnose na potrebe poslodavca a koje su posledice tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena koje su nastale kod poslodavca može ispitivati valjanost razloga odnosno da odluka o otkazu ugovora o radu ne može biti posledica voluntarizma jer bi to vodilo zloupotrebi tog prava. Zakon o radu ne sadrži kriterijume kojih je poslodavac dužan da se pridržava pri određivanju na koje će se zaposlene odnositi prestanak potrebe za radom i samo propisuje postupak koji se u tom slučaju primenjuje i određuje prava koja poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim je radom prestala potreba, to kriterijumi moraju biti unapred određeni aktom poslodavca kojim se određuje da je prestala potreba za određenim brojem zaposlenih. Poslodavac je dužan da primenjuje te kriterijume u postupku utvrđivanja viška zaposlenih i pored toga što nije u obavezi da donosi program rešavanja viška zaposlenih kako je u konkretnom situacija.

Tuženi, na kome je teret dokazivanja, nije dokazao na osnovu kojih kriterijuma je utvrđeno da je upravo za radom tužilje prestala potreba. Odluka o smanjenoj potrebi za obavljanjem određenih poslova bez određivanja kriterijuma tuženi nije dokazao da je kriterijume doneo niti primenio. Posebno nije dokazao da posle ukidanja radnog mesta tužilje nije mogla biti primenjena mera premeštaja na drugo radno mesto ili zapošljavanje kod drugog poslodavca. U ovakvoj činjeničnoj situaciji a imajući u vidu da je tužilja protiv tuženog vodila postupak radi zaštite od zlostavljanja na radu (mobing), u kom postupku je uspela ukazuje da rešenje o otkazu ugovora o radu zbog organizacionih potreba poslodavca (tehnološki višak) nije rezultat primene ovakvih ovlašćenja poslodavca, već suprotno tome zloupotrebe prava na kakvu procenu je sud ovlašćen shodno citiranim odredbama Konvencije Međunarodne organizacije rada. Zbog toga je pravilno prvostepeni sud zaključio da je do prestanka radnog odnosa došlo samo radi potrebe da tužilji kao licu koje je protiv tuženog vodila postupak za sprečavanje zlostavljanja na radu prestane radni odnos, a ne zbog organizacionih potreba tuženog.

Obzirom da je rešenje o prestanku radnog odnosa nezakonito to tužilji pripada pravo na isplatu naknade štete u visini neisplaćenih zarada koje su umanjene za prihode koje je tužilja ostvarila u vidu penzije koje je primala sve do trenutka tužiljinog odlaska u penziju zbog čega nije bilo mesta vraćanju tužilje na rad u smislu člana 191. Zakona o radu. Visina naknade štete pravilno je obračunata nalazom i mišljenjem sudskih veštaka na koje tuženi u toku postupka nije imao primedbe.

Sa svega iznetog, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluku o troškovima postupka, sadržanu u stavu drugom izreke Vrhovni sud je doneo na osnov odredbe člana 165. stav 2., u vezi članova 153., 154. i 163. ZPP, pa je tužilji, obzirom na uspeh u postupku po reviziji i postavljenom zahtevu dosudio nužne i neophodne troškove za sastav revizije 90.000,00 dinara, sudsku taksu za reviziju 195.000,00 dinara i odluku o reviziji 200.000,00 dinara koja je obračunata primenom važeće Tarife o nagradama i naknadama troškova za rada advokata i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković