Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom ukazuje na povredu odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP budući da ova povreda ne predstavlja revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog, na poslovima ... na ... . Tuženi je tužilji 12.12.2017. godine uručio izveštaj o greškama koje je tužilja učinila u radu, na koji tužilja nije prigovarila, a potom joj je 15.12.2017. godine dostavio upozorenje pred otkaz ugovora o radu. Navedenim upozorenjem, tužilja je upozorena zbog učinjenih grešaka pri izradi proizvoda, što predstavlja povredu radnih obaveza iz člana 97. stav 1. tačka 4. Pravilnika o radu tuženog koji propisuje neizvršavanje radnih naloga neposrednog rukovodioca i kada u vezi s tim nastupe štetne posledice a što se ogleda u sledećem: učinjene greške pri izradi proizvoda iz šifarnika grešaka preduzeća i propuštanje proizvoda sa greškom iz šifarnika grešaka preduzeća, što je osnov reklamacije kupca i iz člana 111. stav 2. tačka 1. ovog Pravilnika koji predviđa nesavesno ili nemarno izvršavanje radnih obaveza i iz člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu. Tužilja je dostavila tuženom izjašnjenje na upozorenje. Rešenjem od 25.12.2017. godine, tuženi je otkazao tužilji ugovor o radu od 01.08.2014. godine, na osnovu koga je zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme počev od 14.06.2013. godine, na osnovu člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu, člana 111. stav 2. tačka 1. Pravilnika o radu tuženog i člana 22. stav 2. tačka 1. Ugovora o radu zbog nesavesnog i nemarnog izvršavanja radnih obaveza, u skladu sa opisom povreda radnih obaveza iz člana 97. stav 1. tačka 4. Pravilnika. U obrazloženju rešenja, data je specifikacija grešaka načinjenih od strane tužilje u periodu od 15.06.2017. godine do 12.12.2017. godine, prema kojoj je tužilja učinila ukupno 26 grešaka i 7 propusta sa dve ili više grešaka u istom danu. Nije bilo sporno da ove greške tužilja jeste učinila. Greške koje je činila posledica su toga što je tužilja želela da postigne normu u radu, kao i zbog zdravstvenih tegoba koje je imala zbog operacije kičme dva meseca pre otkaza, zbog pristajanja na to da preuzme tuđe greške kao svoje prilikom vraćanja tuđih komada proizvoda na ispravku kao i zbog činjenice da je upućena na rad na drugoj mašini a da prethodno nije bila obučena za rad na njoj. Tužilja je, nakon nakon što su joj proizvodi sa greškom vraćeni na doradu, greške odmah ispravljala tako da nijedan komad proizvoda sa greškom nije isporučen kupcima, a zbog tih grešaka nije trebovan dodatni materijal. Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je visina izgubljene zarade za period od prestanka rada tužilje do juna 2020. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da se u radnjama tužilje nisu stekla obeležja povrede radne obaveze iz člana 97. stav 1. tačka 4. i člana 111. stav 2. tačka 1. Pravilnika o radu tuženog, čime nije obrazovan otkazni razlog iz člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu. Iz utvrđenih činjenica ne proizlazi da je tužilja nesavesno i nemarno izvršavala radne obaveze, da ih je skrivila namerno ili sa grubom nepažnjom, već se u konkretnom slučaju radi o običnoj nepažnji, za šta se ne izriče mera prestanka radnog odnosa. Tuženi nije dokazao ni da je tužilja izvršila povredu radne obaveze neizvršavanje radnih naloga neposrednog rukovodioca u vezi sa čim nastupaju štetne posledice.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je Apelacioni sud primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 75/14), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze i ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu.

Pravilnikom o radu tuženog br. 1002/17 od 01.02.2017. godine, u članu 97. stav 1. tačka 4. predviđena je povreda radne obaveze neizvršavanje radnih naloga neposrednog rukovodioca i kad u vezi sa tim nastupe štetne posledice a odredbom člana 111. stav 2. tačka 1. kao povreda radne obaveze predviđeno je nesavesno ili nemarno izvršavanje radnih obaveza.

Suprotno navodima revizije, iz utvrđenih činjenica proizlazi da su greške koje se tužilji stavljaju na teret i koje ona jeste učinila u radu, rezultat obične nepažnje tužilje, odnosno tuženi, na kome je teret dokazivanja, nije dokazao da je kod tužilje postojala namera ili gruba nepažnja prilikom vršenja rada i činjenja greški. Takođe, tuženi nije dokazao koje radne naloge neposrednog rukovodioca tužilja nije izvršila, a samim tim ni da su u vezi sa tim nastupile štetne posledice.

Odsustvo krivice kod tužilje, koja je neophodan uslov da bi došlo do povrede radne obaveze, u konkretnom slučaju čini pobijano rešenje tuženog nezakonitim, a sledstveno tome, pravilno je obavezan tuženi da tužilju vrati na rad i naknadi joj štetu u vidu izgubljenih zarada, čija je visina utvrđena veštačenjem.

Neosnovano se revizijom osporava utvrđeno činjenično stanje vezano za okolnosti koje ukazuju na postojanje krivice tužilje i štete u vezi sa učinjenim greškama, jer navedeno nije dozvoljen revizijski razlog shodno članu 407. stav 2. ZPP.

Iz izloženog, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković