Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 631/24 od 11.10.2024. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Višeg suda u Vranju P1 8/22 od 23.02.2023. godine u odbijajućem delu stava drugog izreke i dopunska presuda Višeg suda u Vranju P1 8/22 od 20.12.2023. godine i u tom delu žalba tužilje je odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, ukinuta je presuda Višeg suda u Vranju P1 8/22 od 23.02.2023. godine u stavu prvom izreke i odbačena tužba tužilje. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu stava drugog izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje da joj tužena na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda isplati iznos od 100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.02.2023. godine kao dana presuđenja do isplate, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu trećem izreke prvostepene presude i obavezana tužilja da tuženoj na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 124.500,00 dinara u roku od osam dana od prijema otpravka presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pozivajući se i na odredbu člana 404. ZPP.

Prema članu 420. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23) propisano je da stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan. Stavom drugim izreke drugostepene presude (koji predstavlja rešenje) prvostepena presuda je ukinuta i tužba tužilje odbačena. Kako se shodno citiranom članu 420. stav 1. ZPP rešenje kojim se odbacuje tužba ne odlučuje meritorno o tužbenom zahtevu to revizija tužilje u tom delu nije dozvoljena.

Predmet pravne zaštite u ovoj pravnoj stvari u smislu posebne revizije je i naknada nematerijalne štete za pretrpljeni strah, čast i ugled. Međutim, osnovanost zahteva po tim osnovama zavisi od svakog pojedinačnog slučaja i utvrđenog činjeničnog stanja. U konkretnom slučaju ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse jer pobijana presuda u tom delu ne odstupa od sudske prakse u sličnim situacijama, a ne postoji ni potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti potreba za novim tumačenjem prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbi člana 404. stav 2. ZPP u vezi člana 420. stav 2. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije tužilje odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 441. ZPP i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 29. stav 4. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“, broj 36/2010), spor zbog zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom je radni spor. Stavom 5. istog člana propisana je shodna primena Zakona o parničnom postupku u sporovima za ostvarivanje sudske zaštite zbog zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom, ukoliko Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu nisu predviđena posebna pravila.

Prema članu 441. ZPP, revizija je dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu nisu predviđena posebna pravila o dozvoljenosti revizije. Zato se u sporu radi utvrđenja zlostavljanja na radu, koji predstavlja radni spor, shodno primenjuju pravila o dozvoljenosti revizije iz člana 441. ZPP, a u delu koji se odnosi na potraživanje u novcu (naknadu štete) član 403. stav 3. ZPP.

Tužba u ovoj pravnoj stvari sa zahtevom za utvrđenje zlostavljanja na radu i naknade nematerijalne štete podneta je 05.05.2016. godine, a pobijani deo pravnosnažne presude je 400.000,00 dinara.

Kako se u konkretnom slučaju ne radi o sporu iz člana 441. ZPP, a vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Iz tih razloga Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke na osnovu odredbe člana 413. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu (u preinačujućem delu) primenom odredbe člana 408. ZPP i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nepotpuno i nepravilno utvrđeno činjenično stanje nije zakonski osnov za reviziju.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme na poslovima ..., od 1998. godine, a ove poslove je obavljala i po osnovu aneksa ugovora o radu broj .../... od 30.09.2014. godine. Zbog donošenja Programa racionalizacije radnih mesta kod tužene ustanove tužilja je oglašena tehnološkim viškom rešenjem broj ... od 28.04.2016. godine. Nakon naloga inspekcije rada rešenjem od 24.06.2016. godine odloženo je izvršenje odluke o otkazu ugovora o radu do pravnosnažnog okončanja sudskog postupka a rešenjem inspekcije za rad od 09.08.2016. godine naloženo je tuženoj ustanovi da omogući tužilji da obavlja konkretne poslove u skladu sa stručnom spremom. Rešenjem od 04.07.2016. godine tužilja je vraćena na rad kao neraspoređeno lice. Tužilja navodi da je bila izložena raznim oblicima zlostavljanja na radu od strane direktorke BB. Radnje su bliže opisane u tužbi i to za period od početka februara 2016. godine do 28.04.2016. godine kako se zlostavljanje nastavilo, to je podneskom od 14.10.2022. godine tužilja obuhvatila i radnje od jula 2016. godine do 28.12.2016. godine. Poslednja radnja po navodima tužilje koja predstavlja zlostavljanje na radu izvršena je 28.12.2016. godine.

Polazeći od odredbi člana 6. i člana 29. stav 1. Zakona o zaštiti zlostavljanja na radu prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da je tužilja pretrpela zlostavljanje na radu od strane direktorke BB kao odgovornog lica tužene Zdravstvene ustanove „Apoteka Vranje“ i obavezao tuženu da tužilji na ime povrede ugleda i časti isplati 100.000,00 dinara dok je odbio tužbeni zahtev za iznos do 400.000,00 dinara, kao neosnovan. Dopunskom presudom od 20.12.2023. godine prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje za isplatu naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenog straha za iznos od 100.000,00 dinara.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvu pravnu argumentaciju prvostepenog suda u pogledu usvajajućeg dela tužbenog zahteva. Zaključio je da je tužilja u tužbi obuhvatila period zlostavljanja na radu od februara 2016. godine zaključno sa 28.12.2016. godine. Podneskom od 04.10.2022. godine opisane radnje se navodno bitno razlikuju od radnji koje su obuhvaćene tužbom. Pri tome polazi od odredbe čl. 13. i 14. stav 1. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu gde je propisano da je rok zastarelosti za pokretanje postupka za zaštitu zlostavljanja određen u članu 22. istog zakona gde je propisano da pravo na podnošenje zahteva za zaštitu od zlostavljanja kod poslodavca zastareva u roku od šest meseci od dana kada je zlostavljanje učinjeno. Rok iz stava 1. ovog člana počinje da teče od dana kada je poslednji put izvršeno ponašanje koje predstavlja zlostavljanje. Tužilja navodno nije u tužbenom zahtevu opredelila koje to radnje ponašanja predstavljaju radnju zlostavljanja na radu zbog kojih se traži zaštita podneskom od 29.11.2018. godine nije opredelila tužbeni zahtev u pogledu glavne stvari sve do 04.10.2022. godine pa je zaključio da je rok za podnošenje tužbe za zaštitu o zlostavljanju na radu zastareo. Po nalaženju drugostepenog suda poslednja radnja koja po navodima tužbe predstavlja zlostavljanje na radu je izvršena 28.12.2016. godine kada je tužilji dat radni nalog za rad u jedinici za izdavanje lekova „...“ odnosno najkasnije do 31.12.2016. godine kako je navedeno u podnesku od 04.10.2022. godine. Zaključuje da je rok koji je propisan naznačenom odredbom prekluzivne prirode te da prvostepeni sud nije pravilno ocenio blagovremenost podnete tužbe i nije odbacio tužbu već je postupao po njoj i doneo meritornu odluku, a taj propust je otklonio drugostepeni sud. Kako nije utvrđeno da postoji zlostavljanje na radu to je zaključio da je neosnovan tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete pa je u tom delu presudu preinačio i odbio tužbeni zahtev a potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu za naknadu nematerijalne štete kao i dopunsku presudu u tom delu.

Po oceni Vrhovnog suda, stvorena je određena pravna situacija koja vezuje i Vrhovni sud. Drugostepeni sud je prvostepenu presudu u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je tužilja pretrpela zlostavljanje na radu ukinuo i tužbu odbacio, pa Vrhovni sud ne može odlučivati o reviziji tužilje kao posebnoj reviziji u smislu člana 404. stav 1. ZPP a detaljni razlozi dati su u prethodnom delu ove presude (na ovakav način nije meritorno odlučivano o zahtevu). Shodno tome, pošto pravnosžanom presudom nije utvrđeno da je tužilja pretrpela zlostavljanje na radu, nema ni osnova za usvajanje tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete po tom osnovu. Iz toga proizlazi da je i odluka drugostepenog suda u stavu trećem izreke pravilna. Stoga se ne mogu ni prihvatiti navodi revizije tužilje u pogledu pogrešne primene materijalnog prava.

Pravilna je odluka suda o troškovima postupka.

Na osnovu napred iznetog, shodno članu 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković