Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 01.06.2006. godine zasnovao radni odnos kod tuženog na radnom mestu „vozač teretnog vozila sa prikolicom za opasne materije klase ... i klase ...“ u Odeljenju za tehnološki transport ..., Služba za eksploataciju tehnološkog transporta, Sektor za transport, sa mestom rada u ... . Pobijanim rešenjem od 22.11.2013. godine tužiocu je, primenom odredbe član 179. stav 1. tačka 2. tada važećeg Zakona o radu, otkazan ugovor o radu, jer je 03.10.2013. godine, u 07,32 časova, nakon utovara gasnog ulja ekstra lako evro EL i preuzimanja dve otpremnica sa skladišta 331 stovarišta u Jakovu, a radi isporuke kupcu - ustanovi Studentski centar Beograd, samovoljno isključio autocisternu reg.br. ... sa glavne maršrute kretanja i istu zaustavio u dvorištu privatnog stovarišta uglja „Gavra“, bez obaveštenja i odobrenja od strane neposrednog rukovodioca i zato što je u putnom nalogu nepravilno evidentirao navedeno isključenje i zaustavljanje, odnosno brisao unete podatke o relaciji kretanja. Navedenim radnjama nije postupio u skladu sa standardom društva organizacije procesa rada i funkcionisanja Sektora tehnološkog transporta (SD 05.02.04) tj. tačkom 5.1.3. koja reguliše obaveze vozača u procesu transporta i tačkom 5.1.7. koja reguliše postupak vozača kod kvara vozila, čime je izvršio povredu radne obaveze iz člana 71. stav 1. tač. 2. i 17. Kolektivnog ugovora tuženog. Tuženi je nakon izveštaja formirane komisije od 30.10.2013. godine, dostavio tužiocu upozorenje o postojanju razloga za otkaz 04.11.2013. godine, na koje se tužilac izjasnio da je nakon polaska sa stovarišta u Jakovu primetio da vozilo teže-„mekše“ koči, da je čuo šištanje ispod prednjeg branika i da je iz tih razloga bio prinuđen da se zaustavi kod stovarišta „Gavra“, da je, kako je bio zaokupljen problemom kočnica vozila, zaboravio da upiše vreme polaska sa skladišta u putni nalog, a da je pre toga, još za vreme utovara cisterne, upisao relaciju kojom je trebalo da se kreće, ali je to kasnije zbog navedenog događaja izbeleo korektorom. Na privatno stovarište su upali naoružani ljudi u civilu i nakon par minuta je naredbom policije vozilo dovezao u stovarište u Zemun i tu ga ostavio. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka saobraćajne struke ako su kočnice bile neispravne, zaustavljanje vozila i silazak s puta na stovarište „Gavra“ je u skladu sa bezbednosnim odlukama vozača u predmetnom slučaju. Tužilac je od dana zasnivanja radnog odnosa kod tuženog do spornog događaja uspešno radio na svom radnom mestu vozača i uspešno izvršavao svoje radne obaveze. Tužilac je posumnjao u ispravnost kočnice teretnog vozila kojim je spornom prilikom upravljao, i u strahu za bezbednost vožnje morao da stane i proveri stanje kočnica. Za lokaciju stovarišta „Gavra“ znao od ranije i smatrao je da je bezbedno da se tu zaustavi i da suštinski nije bitno skrenuo sa unapred određene maršrute kretanja. Internim tehničkim pregledom vozila posle nekoliko dana od spornog događaja nađena je neispravnost kočionog sistema predmetnog vozila, a nekoliko dana pre predmetnog događaja isto vozilo je imalo lakši udes.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz odredbe člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005...32/2013), u vezi odredbi čl. 70. i 71. Kolektivnog ugovora tuženog od 06.09.2013. godine i člana 21. Ugovora o radu od 01.06.2006. godine, citiranih u obrazloženju pobijane presude i ocenili da je tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu osnovan.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Iz odredbe člana 179. tačka 2. Zakona o radu, važećeg u vreme donošenja pobijanog rešenja, proizlazi da je krivica zaposlenog kod povrede radne obaveze uslov za otkaz ugovora o radu. To je psihički odnos učinioca prema povredi radne obaveze, a teret dokazivanja da krivica u vreme učinjene povrede radne obaveze nije postojala pada na zaposlenog.

U konkretnom slučaju, tužilac je spornom prilikom nakon polaska sa stovarišta u Jakovu prema Beogradu u vožnji posumnjao u ispravnost kočnica vozila, pa je u strahu za bezbednost vožnje morao da stane, za koju potrebu je odabrao obližnje stovarište „Gavra“, čiju je lokaciju znao od ranije, smatrajući ga bezbednim mestom za zaustavljanje, kako bi proverio stanje kočnica. Internim tehničkim pregledom vozila kojim je tužilac spornom prilikom upravljao utvrđeno je da je isto imalo lakši udes nekoliko dana pre spornog događaja, kao i da postoji neispravnost kočionog sistema na vozilu, a ocenom nalaza veštaka saobraćajne struke zaustavljanje vozila i silazak s puta u situaciji neispravnosti kočnica je u skladu sa bezbednosnim odlukama vozača u konkretnom slučaju, te time i zaustavljanje kod stovarišta „Gavra“ koje se nalazi na putanji od Jakova za Beograd.

Kod takvog stanja stvari, po oceni Vrhovnog suda, to što je tužilac kritičnom prilikom samovoljno isključio teretno vozilo sa glavne maršrute kretanja i isto zaustavio u dvorištu privatnog stovarišta „Gavra“, kako bi proverio stanje kočnica na vozilu, bez prethodnog obaveštenja i odobrenja od strane neposrednog rukovodioca, ne znači da je tužilac skrivljeno učinio povredu radne obaveze koja mu se pobijanim rešenjem stavlja na teret, jer ne predstavlja svako postupanje suprotno izričitim pravilima saržanim u opštim aktima poslodavca osnov za primenu otkaznog razloga. Tužilac je kritičnom prilikom opravdano postupio na navedeni način kako bi obezbedio sigurnost kako za sebe tako i za vozilo tuženog i sprečio nastanak eventualne štete po druga lica i vozila u saobraćaju, pri čemu je neposredno nakon zaustavljanja vozila naišla patrola policije i oduzela mu mobilni telefon, zbog čega nije mogao da se javi svom neposrednom rukovodiocu o vanrednom događaju na zadatoj maršruti.

Sledom navedenog, a suprotno navodima revizije, razlozi kojima tužilac pravda svoje postupanje se mogu smatrati opravdanim za postupanje suprotno izričitim pravilima postupanja zaposlenih kod tuženog, koja su tužiocu, kao dugogodišnjem vozaču autobusa, bila poznata, a koji je od zasnivanja radnog odnosa kod tuženog uspešno izvršavao svoje radne obaveze. Stoga po oceni Vrhovnog suda u postupanju tužioca kritičnom prilikom postoje razlozi za isključenje krivice, koji su, između ostalog, i stvarna zabluda, koja postoji kada je zaposleni učinio povredu radne obaveze, pogrešno smatrajući da postoje okolnosti prema kojima bi preduzimanje ili nepreduzimanje radnje bilo dopušteno, što je od značaja za pravilnu odluku o tužbenom zahtevu. Opisano činjenje tužioca, ne predstavlja skrivljenu povredu radnih obaveza utvrđenih zakonom i opštim aktima koje su tužiocu osporenim rešenjem stavljene na teret, pa su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi za otkaz ugovora o radu, što osporeno rešenje o otkazu čini nezakonitim, a zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu osnovanim.

Ostalim navodima revizije tuženi ponavlja navode istaknute u žalbi. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi i za svoju odluku je dao jasne i obrazložene razloge, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud. Njima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković