Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Zorice Bulajić, Irene Vuković, Jelice Bojanić Kerkez i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ... , čiji je punomoćnik Vladimir Đurović, advokat iz ... , protiv tužene Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi zaštite od zlostavljanja na radu, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 59/24 od 22.11.2024. godine, u sednici održanoj 20.05.2025. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 59/24 od 22.11.2024. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 59/24 od 22.11.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P1 80/21 od 12.10.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je utvrđeno da je tužilac pretrpeo zlostavljanje na radu kod tužene od strane zaposlenog BB na taj način što mu je bilo onemogućeno da obavlja radne zadatke na radnom mestu na koje je raspoređen kao instruktor za ... u Instruktorskom timu u Specijalnoj antiterorističkoj jedinici, konačnim rešenjem 03 broj 112-6398/18 od 28.11.2018. godine, u činu zastavnik policije, pa je zabranjeno tuženom svako dalje zlostavljanje, odnosno ponavljanje zlostavljanja. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena da tužiocu isplati na ime naknade nematerijalne štete za povredu člasti i ugleda iznos od 150.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja presude do konačne isplate. Stavom trećim izreke, delimično je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu isplati na ime naknade nematerijalne štete za povredu člasti i ugleda iznos preko dosuđenog iznosa u stavu trećem izreke presude od 150.000,00 dinara, a do traženog iznosa od 200.000,00 dinara, odnosno za iznos od 50.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do isplate. Stavom četvrtim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je obavezana tužena da objavi uvod i izreku ove presude u javnom glasilu „Politika“. Stavom petim izreke, delimično je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da o svom trošku objavi obrazloženje presude u javnom glasilu „Politika“. Stavom šestim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postpuka u iznosu od 276.350,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana sticanja uslova za izvršnost odluke do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 59/24 od 22.11.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, četvrtom i šestom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči radi ujednačavanja sudske prakse i novog tumačenja prava (član 404. Zakona o parničnom postupku).

Po oceni Vrhovnog suda, uslovi za primenu instituta posebne revizije iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20) u konkretnom slučaju nisu ispunjeni. Pravnosnažnom presudom odlučeno je o zahtevu tužioca u sporu za ostvarivanje sudske zaštite zbog zlostavljanja na radu, utvrđenjem da je pretrpeo zlostavljanje na radu (na način opisan u stavu prvom izreke prvostepene presude), kao i za naknadu nematerijalne štete i objavljivanje presude u javnom glasilu. Uzimajući u obzir vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge koje su nižestepeni sudovi dali za svoje odluke, Vrhovni sud je ocenio da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, niti potreba za ujednačavanjem sudske prakse i novim tumačenjem prava u pogledu primene odredbe člana 6. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“, br. 36/10), kojim je definisan pojam zlostavljanja i izvršioca zlostavljanja. Pored toga, tužena nije uz reviziju dostavila presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj pravnoj stvari, pri čemu pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Razlozi revizije se delom odnose na bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog čega se posebna revizija ne može izjaviti. Osim toga, navodima revizije osporava se i utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno po članu 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema prirodi tražene pravne zaštite, primenom člana 29. stav 4. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu ovaj spor spada u parnice iz radnih sporova, dok je stavom 5. istog člana propisano da ako ovim zakonom nisu predviđena posebna pravila, u sporovima za ostvarivanje sudske zaštite zbog zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom, shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak. Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu nije predviđeno da je u ovoj vrsti sporova revizija uvek dozvoljena, a odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku propisano je da je u parnicama iz radnih sporova revizija dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Van ovih radnih sporova revizija nije dozvoljena, osim ukoliko se tužba ne odnosi na novčano potraživanje, kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, prema vrednosti spora.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužbu radi zaštite od zlostavljanja na radu i naknade štete zbog zlostavljanja na radu, tužilac je podneo 01.05.2021. godine. Pobijana vrednost predmeta spora je 150.000,00 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra.

Imajući u vidu da se tražena pravna zaštita ne odnosi na zasnivanje, postojanje ili prestanak radnog odnosa, a da vrednost pobijanog dela novčanog potraživanja ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da revizija nije dozvoljena, primenom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, u vezi sa članom 29. stav 5. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković