Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. Zakona o parničnom postupku (ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je povređen 07.10.2010. godine, u vreme kada je po zaključenom ugovoru o radu kod tuženog privrednog društva obavljao poslove livca. Aneksom ugovora o radu od 02.11.2011. godine tužilac je, počev od 04.11.2011. godine, premešten na drugo radno mesto do pravnosnažnog okončanja postupka ocene njegove radne sposobnosti, ali je zadržao osnovnu zardu koju je ostvarivao na prethodnom radnom mestu. Novim aneksom ugovora od 22.11.2012. godine tužilac je trajno raspoređen na radno mesto iz prethodnog aneksa, s`tim što je i nadalje zadržao osnovnu zaradu koju je ostvarivao dok je radio na radnom mestu livca. Pre povređivanja tužilac je radio u smenama, noću, prekovremeno i u neradne dane, i po tim osnovima ostvarivao je uvećanu zaradu. Kolektivnim ugovorom tuženog privrednog društva od 20.11.2009. godine predviđeno je da zaposleni na poslovima livca ima pravo na uvećanje zarade od 15% za rad u posebno teškim uslovima rada na poslovima livenja i topljenja bakar-kadmijuma i bakar-arsena, i to uvećanje odnosi se na povremene poslove po nalogu odgovornog lica i samo za vršenje tih poslova (član 19. stav 2). Kolektivnim ugovorom tuženog privrednog društva predviđeno je uvećanje zarade za prekovremeni rad, za rad nedeljom i u dane državnih i verskih praznika, kao i za rad noću. Tuženo privredno društvo je sa tuženim osiguravajućim društvom zaključilo ugovor o osiguranju zaposlenih i prema polisi osiguranja (sa važnošću od 01.01.2010. godine do 01.11.2011. godine), suma osiguranja po štetnom događaju iznosi 17.500 evra a maksimalna obaveza osiguravača iznosi dve jedinstvene sume osiguranja, odnosno 35.000 evra. Upoređivanjem tužiočeve zarade sa zaradom uporednog radnika koji radi na poslovima livca ustanovljeno je postojanje razlike zarade koja je tužiocu isplaćiana na radnom mestu na koje je raspoređen aneksima ugovora o radu i zarade koju bi ostvarivao da je nastavio da radi na prethodnom radnom mestu. Visina izgubljene zarade i rente obračunata je u dve varijante - prema razlici između tužiočeve zarade i zarade uporednog radnika bez uvećanja od 15% (ustanovljena razlika postoji zato što uporedni radnik ima uvećanje po osnovu prekovremenog rada, noćnog rada i rada u neradne dane) i prema razlici između tužiočeve zarade i zarade uporednog radnika uvećane za još 15%. Tuženo osiguravajuće društvo je po polisi od 01.01.2009. godine isplatilo po svim štetnim događajima ukupno 26.069,39 evra, tako da je od osigurane sume preostao iznos od još 8.930,61 evro. Preostalim iznosom osigurane sume u potpunosti je pokrivena renta obračunata po prvoj varijanti do 10.12.2024. godine (kada tužilac stiče pravo na prevremenu starosnu penziju), odnosno do 04.11.2020. godine ako se obračun rente vrši po drugoj varijanti. Ako bi se obračun rente vršio do 07.07.2027. godine, kada tužilac navršava 65-u godinu života i stiče uslove za punu penziju, osigurana suma bi pokrivala rentu sa 83,6% (u prvoj varijanti obračuna), odnosno 57,5% ( drugoj varijanti obračuna).

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da su tuženo privredno društvo u skladu sa članom 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, i tuženo osiguravajuće društvo na osnovu članova 901. i 919. istog zakona dužni da nadoknade tužiocu materijalnu štetu u visini razlike između zarade koja se isplaćuje i zarade koju bi ostvarivao da je nastavio sa radom na radnom mestu livca, jer to predstavlja njegov prihod koji se po redovnom toku stvari mogao očekivati.

Drugostepeni sud je prihvatio utvrđeno činjenično stanje, ali je zbog pogrešne primene materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po shvatanju tog suda, zasnovanom na tumačenju člana 189. Zakona o obligacionim odnosima, uvećanje zarade po članu 108. Zakona o radu i članu 17. Kolektivnog ugovora tuženog privrednog društva (za rad noću, prekovremeni rad, rad nedeljom i u dane državnih i verskih praznika) je deo zarade koji se zaposlenom isplaćuje po osnovu rada pod posebnim uslovima i ne predstavlja rad u smislu ispunjenja ugovornih i drugih obaveza iz radnog odnosa, već zavisi od konkretnih uslova poslovanja koji se ne mogu unapred predvideti, zbog čega takva uvećanja nisu dobitak koji se osnovano mogao očekivati prema redovnom toku stvari. Takav karakter, po nalaženju drugostepenog suda, ima i uvećanje zarade livca od 15%, predviđeno članom 19. Kolektivnog ugovora tuženog privrednog društva, jer se to povećanje odnosi na povremene poslove po nalogu odgovornog lica i samo za vršenje tih poslova.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ovakvo tumačenje odredbe člana 189. Zakona o obligacionim odnosima u ovom slučaju nije prihvatljivo, tako da se osnovano izjavljenom revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

U skladu sa članom 195. Zakona o obligacionim odnosima odgovorno lice je dužno da naknadi štetu licu kome je zbog telesne povrede radna sposobnost potpuno ili delimično smanjena, ako povređeni zbog toga trpi štetu u vidu izgubljene ili smanjene zarade. Ova šteta se vremenski sastoji od dva dela: štete nastale do donošenja presude, koja je u tom trenutku poznata i dosuđuje se u obliku izgubljene zarade, i štete koja će nastupiti u budućnosti i koja se dosuđuje u obliku rente. I jedan i drugi deo ove štete, s`obzirom da nisu bili delovi imovine oštećenog već nešto što je on sa verovatnošću očekivao, predstavljaju izgubljenu dobit. Odredbom člana 189. stav 1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da oštećeni ima pravo i na naknadu izmakle koristi i da se, pri oceni njene visine, uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Ako je tužilac do povređivanja ostvarivao uvećanu zaradu u skladu sa zakonom i Kolektivnim ugovorom tuženog privrednog društva, a po raspoređivanju na drugo radno mesto (zbog gubitka radne sposobnosti za obavljanje poslova na prethodnom radnom mestu) takvo uvećanje zarade ne ostvaruje, onda on trpi štetu zbog izostalog uvećanja zarade koje je mogao osnovano očekivati da nije bilo štetnog događaja i da je nastavio sa radom na poslovima koje je obavljao do povređivanja. Visina ove štete utvrđuje se u zavisnosti od toga koja uvećanja zarade, predviđena članom 108. stav 1. Zakona o radu i Kolektivnim ugovorom tuženog privrednog društva je tužilac ostvarivao do povređivanja i upoređivanjem zarade koju ostvaruje radom na novom radnom mestu sa zaradom koju u spornom periodu ostvaruje zaposleni koji radi na istim poslovima koje je tužilac obavljao do nastupanja štetnog događaja i kojem se isplaćuju odgovarajuća uvećanja po tim osnovima.

Iz tog razloga, drugostepena presuda je morala biti ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbama tuženih.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će, imajući izloženo u vidu, utvrditi da li je i koja uvećanja zarade tužilac ostvarivao do povređivanja i da li zato postoji razlika između zarade koju ostvaruje radom na sadašnjem radnom mestu i zarade koju bi ostvarivao da nije bilo povrede i da je nastavio sa radom na prethodnom radnom mestu.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić